Da vam ispričam jednu priču:
Na izletu u prirodi, okupilo se mešovito društvo i dok su spremali hranu, kao što to izletnici obično rade, jedna devojka je čula neki čudan zvuk, pištanje koje se ponavljalo i uznemiravalo je, pa je pitala šta to može da bude. Oni koji su došli pre nje rekli su joj da je to vidra, videli su je jutros kako se šunja okolo. Devojka je ustala i krenula da je traži, a društvo je upozoravalo kako je to ludo, jer vidra je divlja zver i ko zna šta je u pitanju. Ona se okrenula, pogledala ih mirno i kazala im: “To nije divlja zver, to je biće u nevolji, zar ne čujete?” I zašla je u gustiš, odgovarajući na poziv. “Ti si blesava, šta misliš, da ćeš da je uhvatiš?”, dovikivali su. Ali ona nije pošla nikog da uhvati, nego da odgovori na SOS. I vratila se sa ranjenom vidrom u naručju. Posle su se svi angažovali i više niko nije rekao ništa besmisleno i odbambeno, ali su je čudno gledali.
Nije svačije srce u stanju da dešifruje poruke ljubavi, koje se emituju na istoj frekvenciji, u celom univerzumu. Nije svako u stanju ni da se oseća kao deo univerzuma. Nije svačije srce budno u svako doba, jer ljubav izaziva nesanicu.
Ali svako emituje poziv. Svakome je potrebna neka pomoć, čak i ako ne ume da je zatraži.
Nećete moći da se odazovete svima. I ne treba. Odazivajte se samo kad registrujete onaj ton, makar samo jedan u neskladu svih ostalih. Kad osetite signale nečijeg bića.
Kad vam se učini da ste čuli ljubavi, jer nije vam se učinilo.
Aleksina Đorđević
