Kad se bavite bilo kojom vrstom rada na sebi, pokušavajući da naučite da bolje upravljate emocijama, da produbite samosaosećajnost i samoprihvatanje, da se oslobodite ograničavajućih uverenja, neminovno nailazite na momenat kad postavljanje granice postaje najvažniji i najteži zadatak.
Od psiholoških saveta u tekstovima, preko koučinga do terapeutskog rada, koncept postavljanja granica se pojavljuje kao neophodan deo brige o sebi u svim međuljudskim odnosima, a naročito u onim najbližim.
Postavljanje granice je očigledno dobro i zdravo za vas, ali zašto se onda osećate tako loše, kada pokušavate da to izvedete u praksi? Osećate krivicu, mislite da ste sebični, strahujete da nekog ne povredite i ne uvredite – izgleda daleko lakše prosto progutati i oćutati, nego izraziti svoja osećanja i potrebe i odbiti ono što ne želite da radite. Ali, samo tako izgleda. Osećate se loše kada postavljate granice, jer ste naučili (društvo, kultura, porodica, iskustvo) da je nepristojno, sebično i pogrešno tražiti najbolje za sebe i odbiti i odbaciti ono što vam ne služi. Uverenja o lošem i pogrešnom su usko povezana sa osećanjem krivice i srama, a kada počnete da učite da radite sa ovim teškim emocijama, možete se boriti sa postavljanjem granica i suočavati sa neuspehom u tom naporu.
Na duge staze, postavljanje granice u bilo kom odnosu vas osnažuje i čuva vaše samopoštovanje, dok istovremeno unapređuje te odnose. Kada više poštujete sebe i tražite isto poštovanje od drugih, oni zaista počinju da vas poštuju, zbog čega odnosi postaju bolji. Ili odlaze od vas i traže druge žrtve kojima mogu manipulisati osećanjem krivice, ostavljajući prostor u vašem životu za bolje odnose.
Postavljanje granice bez krivice
Šta su granice u psihološkom smislu
Granica je stvarna ili imaginarna linija između dva entiteta, koje ograničavaju prava drugima. Lako je sa fizičkim granicama, one su vidljive i jasne, ali psihološke su često zamagljene i nejasne. U suštini, granice su niz alata koje koristimo da bismo postavili ograničenja, očekivanja i odgovornosti, kako za druge, tako i za sebe. Radi se o tome da jasno definišete svoje vrednosti i prioritete, a zatim postavite granice oko ljudi ili aktivnosti u svom životu, koje vam ne donose radost ili čine da se osećate loše.
Postavljanje granice može biti jednostavno odbijanje poziva na zabavu kada vam nije do toga, kao i nešto složenije iznošenje svojih potreba bliskim osobama, roditeljima (koji vas zovu više puta dnevno ili svraćaju nenajavljeni), partneru (oko ponašanja koja ne želite da tolerišete, ili emocionalnih potreba koje želite da ispunite).
Važno je da imate u vidu da granice same po sebi nisu ni dobre ni loše, već je način na koji ih postavljamo ono što ih čini zdravim ili nezdravim za naše odnose.
Granice su zdrave kada osećamo da podižu kvalitet našeg života – kada odlučimo da nešto odbijemo, možda se ne osećamo dobro u tom trenutku i teško nam je da to saopštimo, ali se generalno osećamo bolje, a to se često reflektuje kroz osećanje olakšanja. Kao da smo skinuli neki teret sa sebe – a zapravo, i jesmo. Dakle, zdrave granice su oslobađajuće.
Ako pravite ustupke i izbegavate konfrontaciju da biste sačuvali mir u odnosima, nastaje nemir u vama – zato je važno da jasno i asertivno navedete svoje granice. To ne znači da su granice rigidne i nepromenljive i da njima nešto „presecate“ – o njima se može razgovarati i pregovarati, dok ne pronađete dobitno rešenje za obe strane.
Nezdrave granice su suviše krute ili suviše zamagljene, što dovodi do osećanja iscrpljenosti u odnosima. Kada vam nešto oduzima energiju, znači da nije razgraničeno na pravi način.
Iako su granice korisne i oslobađajuće, u praksi, reći roditeljima da ove godine nećete doći na porodično okupljanje za praznik – zahteva mnogo hrabrosti i vrlo je neprijatno. Nezdrave granice dolaze iz manipulativnog prostora, želje za kontrolom, ili ugađanjem drugima…
Kada se upustimo u nezdrave granice, krivica koju doživljavamo bi zapravo mogla biti znak da nismo usklađeni sa svojim vrednostima i mogla bi nas na kraju dovesti do toga da se korigujemo i uskladimo sa sobom.
Zdrave granice se zasnivaju na nameri da stvorimo bezbedan prostor za svoje potrebe, uz poštovanje druge osobe, bez okrivljivanja i bez osećanja krivice.
Jakna i torba: Fashion & Friends, Košulja i farmerke: Hugo, Rolka: P….S….Fashion, Kapa: Lindex, Patike: Deichmann
Pročitajte i ovo: Dealbreakers – poznajete li svoje granice prihvatanja u vezi?
Postavljanje granice i krivica
Posmatrano u evolucionom kontekstu, postavljanje granice izaziva osećanje krivice jer naš reptilski deo mozga još uvek nosi informaciju o tome da je prihvatanje zajednice uslov za preživljavanje. Iako danas „izopštavanje“ ne znači smrt, mi i dalje imamo snažnu potrebu da budemo prihvaćeni i još jači strah da ćemo biti odbačeni. Mehanizmi koji nas štite od odbacivanja su krivica i stid – a oni su ujedno i najveći problem pri postavljanju granica.
Pomisao da naše odbijanje može drugu osobu povrediti, uznemiriti, naljutiti i dovesti do toga da se odnos prekine, otežava postavljanje granice.
Kulturni kontekst takođe ima veliki uticaj – autohtone kulture daju prioritet zajednici, a zapadne indivudualizmu. U tom smislu, individualistički orijentisanoj osobi bi moglo biti lakše asertivno postavljanje granice, dok će osobi orijentisanoj na zajednicu to biti teže.
Ali, pojednostavljeno rečeno, individualistički orijentisana osoba može biti u sukobu sa sobom, jer je vaspitana u porodici koja vrednuje prilagođavanje do podređivanja, ili na drugi način obeshrabruje postavljanje granica.
Kada odrastete uvereni da je stavljanje drugih na prvo mesto i odricanje od svojih želja i potreba ono što vam daje vrednost i omogućava da budete viđeni, prihvaćeni i voljeni, postavljanje zdravih granica za vas može biti zadatak koji ne uspevate da ispunite.
Ili, ako ste odrasli u okruženju u kome ste morali da budete na oprezu, možete razviti krute i neprobojne granice, jer ste naučili da vam držanje čvrstih granica obezbeđuje opstanak.
Unutar svih ovih faktora i slojeva, postoji i vaša struktura ličnosti – temperament, osnovne veštine i urođene sklonosti – koja se gradi u susretu sa porodicom i kulturom. U zavisnosti od vašeg stila privrženosti, kapaciteta emocionalne tolerancije, mentalne jasnoće i stabilnosti možete smatrati – ili ne – da je lako stvarati granice, održavati ih i teći sa njima.
Zdrave granice bez krivice
Kako da postavite granice koje neguju i vas i sve oko vas – da ih ne držite suviše čvrsto, da ne biste sputali sebe, niti previše labavo, da ne biste izgubili pravac?
Pre svega potrebno je da poznajete svoje potrebe i želje i da znate šta za vas nije u redu i šta vam je u redu u načinu na koji vam neko pristupa. Kada to razumete, možete početi da se zalažete za sebe i to funkcioniše povratno – kada znate šta želite, lakše ćete to i tražiti, a traženje će vam pomoći da bolje znate šta želite.
Prevazilaženje meta-emocija je sledeći korak. Većina naše emocionalne patnje ne dolazi zbog osećanja, već zbog meta-emocija koje osećamo u vezi sa osećanjima koja doživljavamo. One dolaze iz prostora kategorisanja i razdvajanja osećanja na dobra (prihvatljiva) i loša (neprihvatljiva i uznemirujuća) osećanja.
Dakle, ni osećanje krivice nije samo po sebi problematično – već način na koji reagujemo na osećanje krivice, kako se osećamo zato što osećamo krivicu.
Sve što osećate je validno i potrebno je istrajno procesuiranje, unutrašnji rad i uviđanje, da biste to zaista tako shvatili i doživeli, da biste „poravnali“ svoja osećanja i svoj doživljaj tih osećanja.
Sledeći korak u ovom procesu rada na granicama je da naučite da radite sa emocijama – naročito sa onim neprijatnim (besom, krivicom, stidom). Potrebno je da prihvatite svoju ranjivost, koja je pogrešno shvaćena kao dopuštanje slabosti, dok je zapravo dopuštanje drugima da vas vide takvi kakve kakvi ste. Ranjivost je takođe proces otvaranja – malo po malo delimo svoje misli, osećanja, potrebe, želje, strahove, dolazeći do toga da tražimo ono što nam je potrebno i do postavljanja granica.
Zauzimajući se za sebe i tražeći da se vaše potrebe zadovolje, važno je da održavate balans i dvosmernost i da proverite da li sami poštujete tuđe granice. Stvaranje zdravih granica obostrano podstiče rast – kada odbijete nekog kome ste do sada uvek govorili „da“, dajete mu priliku da poradi na svojim slepim tačkama i unutrašnjim sadržajima.
I budite velikodušni prema sebi dok pokušavate i dešava se da ne uspete – pokažite sebi saosećanje, milost, ljubaznost, kao što ih pokazujete drugima. Radite na sebi i učite kako da brinete o sebi, tako da istovremeno brinete i o drugima, a to je složen posao, u kome ćete vremenom postajati sve bolji.
Pročitajte i ovo: Šta su emocionalne granice i kako da ih postavite u vezi i bliskim odnosima
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Brankica Milošević
