U svojoj ispovesti, Emilija Klark se dalje prisećala svog detinjstva i samih početaka svoje glumačke karijere. U vreme kada je išla na audiciju za ulogu Deneris Targerijen, sebe je smatrala snažnom i zdravom. Tokom odrastanja je, kako kaže, često imala nizak pritisak, migrene zbog kojih je morala da ostaje u krevetu i propušta školu, s vremena na vreme je osećala vrtoglavice, a često joj se dešavalo i da se onesvesti. Tada je mislila da su to posledice stresa zbog novog načina života, ali sada misli da je to zapravo bilo upozorenje za ono što će potom doći.
Zanimljivo je da, iako je mislila da od uloge u GOT nema ništa, kada je dobila ulogu Majke zmajeva, nije otišla na žurku sa ostalim kolegama, već se vratila u hotelsku sobu, jela Oreo keks, gledala “Prijatelje” i zvala sve koje je znala da im javi srećne vesti.
Prva operacija mozga je bila “minimalno invazivna” – nisu joj otvarali lobanju, već su kroz nju sproveli žicu, od prepona, preko srca, pa sve do mozga, kako bi zaustavili aneurizmu. Kada se probudila nakon operacije, osećala je toliki bol da nije mogla da diše, ali ipak, imala je šanse da preživi bez ikakvih posledica.
Međutim, kada su je upitali kako se zove – nije mogla da se seti! Počela je da priča nešto nepovezano i nerazgovetno dok ju je obuzimala panika – ona je glumica, njen posao se vrti oko toga da pamti scenarije, glumi i govori, a u tom trenutku nije mogla da se seti svog imena, a kamoli nečeg drugog. Osećala je kako joj svi snovi padaju u vodu, kako joj se svet ruši i kako priznaje, više puta je zahtevala da je puste da umre.
Posle nedelju dana je ova faza prošla (ovo je bila samo trauma zbog svega što je njen mozak preživeo). Emilija se sećala svog imena i još mnogih drugih stvari, mogla je da govori i preplavio ju je osećaj sreće što se sve dobro završilo jer mnogi nisu imali tu sreću da to dožive. Nakon mesec dana oporavka, glumica je napustila bolnicu i vrlo brzo se vratila glumi i snimanju novih epizoda.
Ipak, tom prilikom su je lekari upozorili da na drugoj strani mozga ima manju aneurizmu koju treba pratiti jer bi mogla da eskalira u bilo kom trenutku.
Iako je i dalje osećala bolove u glavi, Emilija je nastavila sa svojim životom i snimanjima, a sve što joj se u prethodnom periodu desilo, ispričala je svojim kolegama, ali nije želela da se o tome previše priča ili da je neko sažaljeva. Naravno, sve što se desilo je jako uticalo na njeno samopouzdanje – bila je nesigurna u sebe, osećala se slabašno, mislila je da će umreti. Jedva da je sebe mogla da podseti na to da treba da diše, a kamoli da uživa u slavi i pažnji koje je uživala na tadašnjoj GOT turneji. I dalje je trpela bolove i bila je na morfijumu gotovo non-stop. Nije bila ni svesna uspeha, niti je bila previše zainteresovana za sve što se dešava oko nje.
Tokom snimanja druge sezone, iznova i iznova je ubeđivala sebe da je dobro, da je mlada i da će sve biti u redu. Ta sezona je za nju definitvno bila najgora – kako je otkrila, tada uopšte nije ni znala šta Deneris radi jer je svakog minuta, svakog dana mislila da će umreti.
Nakon treće sezone, na redovnom skeneru glave koji joj je sada postao dužnost i obaveza, saznala je da je ona druga aneurizma dvostruko veća i da je neophodno da se odmah sanira. Emilija je pretpostavila da će druga operacija proći lagano, verujući da je najgore prošlo. Samo što nije.
