Pozitivnost ne može da bude jača od negativnosti i obrnuto. Tojest, može, ali onda nema ravnoteže. Suština je u balansu. Ne možete se ratosiljati takozvane negativne energije i zadržati pozitivnu, jer ćete se pokvariti, kao i u obrnutom slučaju. Energija koja kruži kroz naše telo (prožimajući našu dušu, emocije, psihu, svest i nesvest) polarizovana je poput baterije.
Glava je plus, stopala minus. Gornji deo tela je pozitivno polarizovan, donji negativno. Naravno, pošto stvari nikad nisu baš toliko proste, postoji još i bočna polarizacija – kod muškaraca je desna strana pozitivna, a kod žena leva, kao i seksualna – muški polni organi su plus, a ženski minus. A i to je samo uprošćena slika, koliko da zamislimo šematski prikaz, da bismo lakše shvatili da pozitivno ne postoji nezavisno od negativnog.
Teror pozitiviteta u popularnoj psihologiji i cinično razrešenje u negativnom mišljenju, ponudio je Aleksej Kišjuhas u ovom tekstu.
Polovične istine su opasne. Gore nego laži. Jer su tako ubedljive. Zvuče pametno, razumno, logično, duhovito. Ali pola je pola. Nije celo. Negativna polovina, namećući sebe kao istinu, jednako je opasna kao i pozitivna.
Misli jesu moćne. Mozak je nezakočeno oružje u rukama nedoraslog čovečanstva, koje misli da je ruski rulet jedna baš uzbudljiva i zabavna igra.
Misli su meci, ispaljeni nasumično, koji imaju nezgodnu naviku da se vraćaju kao bumerang.
Šta ćeš misliti? Pozitivno? Kako je čaša do pola puna, kako ti to možeš i kako će sve biti u redu? Negativno? Kako je ionako sve besmisleno, kako smrt svakako čeka na kraju, kako je „život pun tuge, samoće i patnje, a onda se završi prebrzo“?
Ah, ali zašto pucati, ako ne razumeš svojstvo metaka i ne znaš u šta ciljaš?
Možeš li da razmišliš o tome kako bi bilo otrežnjujuće, umirujuće i lekovito, da malo ne razmišljaš? Da možda možeš putem tišine da shvatiš svojstvo misli i da ih uperiš tamo gde želiš, znajući pri tom šta hoćeš da postigneš?
Možeš li da prestaneš da misliš?
