Intelektualni izazov, portal u metafizičke dimenzije ljudske egzistencije, ili logički ćorsokak – paradoks spoznajemo umom, ali ga i živimo, osećajući sami sebe kao jedinstvo suprotnosti, ili osećajući kako nas suprotstavljene težnje rastežu i stvaraju prolaz novim konceptima. Ili nas naprosto sluđuju. Od antičkih filozofa do danas, paradoksi forsiraju umove da se upetljavaju u zamke logike – ili da odbace logiku i koriste druge instrumente.
Paradoks laži
Logička klackalica ima dugu istoriju (filozofije) i postavljena je ovako:
„Ja lažem. Ako govorim istinu, to znači da lažem; ako pak lažem, to znači da govorim istinu! Dakle, da li lažem ili govorim istinu izričući ovu tvrdnju?“ Stari grčki filozof Epimenid pamti se po ovom paradoksu: „Svi Krićani su lažovi. Ja sam Krićanin, dakle i ja sam lažov.“ Logika je u redu, ali logika je ograničeno sredstvo rezonovanja i zaključivanja. U suštini, paradoks ne postoji, odnosno, integrisan je u ljudsko ponašanje, jer svi (uključujući i Krićane) ponekad lažu. Zeznućemo logiku ako kažemo „ja ponekad lažem, ali češće govorim istinu“.
View this post on Instagram
Paradoks svemoći
Ovaj potiče iz srednjeg veka i glasi: „Može li svemoćni Bog da stvori tako težak kamen koji ni on sam ne može da podigne?“ Uuuu, jeeee! Ako je svemoguć, onda može, a ako ne može da ga podigne, onda nije svemoguć, tvrdi logika. Može li svemogući Bog da bude moćniji od svoje moći? Ili je svemogućnost naprosto ograničena onim što ljudski um (sa svojim ograničenjima) pojmi kao svemoć? Sviđa mi se ovaj paradoks, tačno vidim kako stoji na portalu Crvotočine i ne propušta umove koji nisu u stanju da se oslobode logike i posegnu za drugim instrumentima (kojima se otvaraju portali).
