I kad razmišljamo o tom dobrovoljnom spuštanju u Had, o toj potrazi za svetim gralom i o tom osećanju da smo izgubili deo sebe, da smo posle toga bili osakaćeni kao da nam je neko ruku odsekao i bolesni od tuge, kao da nam je umro neko najvoljeniji, nećemo moći da zaključimo da smo bili glupi i melodramatični. Jer nismo. Voleli smo i davali sve od sebe za ljubav svog života. I to nije bilo dovoljno. Iz hiljadu razloga, koji su svi do jednog sami za sebe verovatno glupi, melodramatični i besmisleni. Ali to nema veze.
Ljubav života je jedino što se računa. Jer se ona pokopava u srcu i na njenoj humci raste cveće. Jer iz nje niče zagrobni ljubavni život. Jer posle saznate da druge ljubavi nisu iste. I prestanete da tražite istu, jer takva je jedino nalik na parastos, a to odžava bol u životu, umesto da oživljava ljubav. Kad jednom prihvatite NIKAD više, posle ozdravite od tuge i počnete da osećate zahvalnost što ste doživeli nešto što neko nikad ne doživi. I upoznate drugačije ljubavi i shvatite da ste vrlo srećni i da je ljubav neizmerna.
Ona se ne zadržava u granicama ljubavi vašeg života i to je velika tajna, koju znaju samo oni koji su preživeli i nastavili da vole.
Aleksina Đorđević
