„Ja ti nisam stvarno majka, ti si usvojen“, rekla sam malom Pipinu (žuta zver od godinu dana i šest, sedam kila), koji me je gledao zaokrugljenim žutim očima, onako kako psi gledaju svoje roditelje, mislim, vlasnike, mislim, valjda znate šta mislim. Izgledao je stvarno pogođeno i moja ćerka je rekla: „Neee, kako si to mogla da mu kažeš?!“ Pa, nisam odabrala pravi trenutak, priznajem, ali nisam odolela zezanju, kao ni moja ćerka i mnogo smo se smejale. I, kao i obično, u svakoj šali cela istina.
Jesam crazy cat lady, a imam i bedž da to dokažem, osim što imam brojne mačke na pansionu, s tim što mi je kućni limit 3. Po jedna mačka za svakog člana porodice i to dve ženke i jedan dečko, da sve bude simetrično. Te životinje nisu naši kućni ljubimci, one su punopravni, a možda i punopravniji članovi porodice, a majka ih je razmazila, kao i ostalu decu. Toliko toga je podređeno mačkama u našoj kući, a skoro sva kućna pravila se odnose na cirkulaciju mačaka – ova vrata se ostavljaju otvorena, ova se zatvaraju, kad izlazimo iz kuće, Pipin ne sme da bude na terasi, jer kad vidi kako neko odlazi, toliko tužno mjauče, da se bojimo da će se baciti sa sprata. Kad je bio mali, pao je sa krova (prvi sprat) ili je možda skočio, nismo nikada ustanovili, ali šepao je nedelju dana. Veterinar nam je rekao „nije mu ništa, malo se udario, ali ako je razmažen, vući će se nedelju dana“ – zna čovek sa kim ima posla (mislim na sebe, a ne na životinje koje leči).
View this post on Instagram
Mesec dana posle toga smo obavili sterilizaciju, a ubrzo posle toga se toliko razboleo da nismo znali da li će preživeti. Nedelju dana je bio pod intenzivnom terapijiom, nije jeo, nije pio, nije preo, samo je umorno gledao, a ja sam gledala kako kopni i htela sam da crknem. Sve mačje majke poznaju borbu za život tog usvojenog deteta, koje ne može da ti kaže šta mu je, trpi sve što mu rade i gleda te bespomoćno. Njegove usvojene sestre nisu htele da mu priđu dok je bio bolestan, to me najviše brinulo, kao da su nanjušile propast i pažljivo je izbegavale. Kad je počeo da daje znake života i da se polako oporavlja, definitivno je osvojio status koji u porodici imaju bolešljiva deca (ili ona koja su preživela neku veliku frku) i postao razmaženiji od ostale razmažene dece, računajući i decu i mačke. Decu „razmazujem“ samo ja, a razmažavanju mačaka se pridružuju i deca.
Živeći sa mačkama, ustanovili smo hijerarhiju u čoporu i stvari stoje ovako – ja sam majka (hrana, frižider, kesa) i kod mene dolaze da se žale kad im nešto fali, a najmlađi razmaženko mi coka uvo, jer je beba i verovatno će uvek da bude beba (nađen je sa mesec dana, othranjen na špric, spavao mi na glavi i uz vrat i pronašao uvo da mu bude cucla). Dve ženke (sterilisane) obožavaju mog sina, ne bune se kad ih podigne i izvrne, same dolaze kod njega da se maze, penju mu se u krilo, i obožavaju da spavaju na njegovoj kompjuterskoj stolici – čim ustane, neka mačka mu zauzme mesto. Njega ne grebu i ne otimaju se, on je ljubav i maženje, a muško mače se ugleda na njih (mada se on ipak najviše mazi kod mene). Moja ćerka voli da gnjavi mačke i ja to obično ne mogu da gledam i bunim se uvek na isti način („ne gnjavi jeee, pusti tu mačku na miru!“), ali kontam da je mačke doživljavaju kao malo veću mačku iz istog legla – ona im je sestra – i sa njom se igraju, kao što se igraju između sebe, a to ponekad uključuje režanje, mjaukanje i grebanje.
Ja nikog ne gnjavim. Volim da gledam mačke kako se igraju, kako ližu jedna drugu pred spavanje, kako se jurcaju po kući, skaču i penju se po nameštaju (laser je najbolja igračka na svetu!), mazim ih samo kad dođu da se maze, a često im se obraćam onim retardiranim tepanjem, koje je takođe svojstveno ludim mačjim majkama. Ali, umemo mi i da razgovaramo i odlično se razumemo.
Moje mačke ne znaju za „mac, mac“ ali znaju svoja imena i odazivaju se na njih. Znaju za „čekaj“ i „dođi“ i „opasno“, a i ja razlikujem njihove tonove. Jedna od moje tri maze je posebno pričljiva i izuzetno osetljiva na verbalne signale – kad mi se desi da povisim ton u ljutnji, ili da se bučno smejem, ona dolazi da ispita šta se dešava, kao da je primila SOS signal. Mjauče zabrinuto, gleda me u oči, penje mi se u krilo i pruža šapu ka mom licu i ja joj onda kažem „izvini lepotice, zaboravila sam, malo sam se zanela, sve je u redu“ i ona onda otegne jedno zadovoljno „mrrr“, uspravi rep i otkaska u stilu „eto, to sam ti rešila“. Njoj nikad nisam rekla da je usvojena, pošto to nije istina, ona je usvojila nas. Ona je odabrala pravi trenutak da došeta sa našom glavnom mačkom (koju između sebe zovemo main cat), sa kojom se igrala u dvorištu i odlučila da ćemo mi biti njena porodica.
Nije joj se sviđao ni prethodni usvojeni član, mačak koji je uginuo sa tri godine, jer je mnogo skitao i pojeo napolju nešto vrlo otrovno, a ne sviđa joj se ni ova nova zverčica koja uporno pokušava sa njom da se igra i njen narogušeni stav ga uopšte ne obeshrabruje. Ta je mačka naša čuvarkuća, vrlo teritorijalna i vrlo komunikativna. Naša glavna mačka, koja je pogodila pravi trenutak – baš onda kad smo već dugo živeli bez mačaka i priželjkivali da se pojavi neka koja je stvarno naša, deluje kao divljakuša i krije se od nepoznatih ljudi, ali se zato druži sa svim mačkama u komšiluku i lako usvaja nove mačke, kao i mi. Naša najmlađa mačka, debeli razmaženko, predodređen je da bude beba, on ne izlazi napolje, voli društvo ljudi i drugih mačaka i sa svima se igra. Druge mačke su svakodnevni posetioci, komšijske i ničije životinje, a jednog od njih koga zovem Hajduk, pre mene ljudska ruka sigurno nije dotakla i za to je trebalo oko godinu dana – i za njega je bio pravi trentuka da probudi sve elemente mačije prirode u sebi.
View this post on Instagram
Pročitajte i ovo: Pas srca i mačka duše – čuvarkuće moga bića
Celog života volim mačke i brinem o njima, i mnoge sam čuvala i živela sa njima i oprostila se od njih. Svake se dobro sećam i svaka je zbog nečeg bila posebna i svaku sam volela (i dalje ih volim) na jedinstven način i svaka je odabrala pravi trenutak da se pojavi u mom životu. Voleći mačke, naučila sam da ljubav ne nestaje kad nestane biće koje volite, naučila sam da jezik nije prepreka ni među vrstama i da je zato užasno kad je prepreka među ljudima, da je najveći deo komunikacije posmatranje, osluškivanje i razumevanje, da mačke jesu svete životinje i da to nije zbog lovljenja miševa i čuvanja dragocenih zaliha žita – znali su drevni Egipćani mnogo više nego što mi sada znamo. I naučila sam da mačke dođu onda kad su vam potrebne, one se ne pojavljuju slučajno, one dolaze u pravo vreme, biraju pravi trenutak i čak postoji i uverenje (uglavnom među ljudima sa sela) da treba da prihvatiš mačku koja ti dođe “na prag”, odnosno, da nije dobro oterati je.
Takođe sam upoznala i mnoge vlasnike mačaka i pasa i sa čuđenjem i žaljenjem utvrdila da mnogi ljubitelji pasa prosto mrze mačke, da ljudi životinjama pripisuju ljudske motive i osobine, što je, malo je reći glupo, da najeći broj onih koji vole mačke vole i pse, i sve ostale životinje, a ako imaju uslova da ih čuvaju, sve se te životinje između sebe slažu, ili makar trpe i svaka ima svoje mesto u tim proširenim porodicama koje obuhvataju više različitih vrsta. Znam i one koji mogu da vole i čuvaju samo jednu životinju (jednu mačku, jednog psa), kao i one koji usvajaju i vole svako biće kojme je potrebna briga i ljubav.
Život sa životinjama je zahtevniji i naporniji, ali je mnogo bogatiji i ispunjeniji, jer one osećaju i uzvraćaju ljubav i to bezuslovno, a to je možda jedina bezuslovna ljubav koju možete da iskusite u životu.
I ako ste nedavno usvojili neku mačku (ili je ona usvojila vas), ne postoji pravi trenutak da joj to saopštite, jer ona bolje od vas zna kako stvari stoje – vi ste majka, jer hranite, mazite i brinete i imate privilegiju da svoju ljubav podelite sa jednim superiornim bićem, koje je pre svega potrebno vama. Obožavajte svoju mačku (i sve svoje mačke) jer ona ne samo što to zaslužuje, nego je to i prirodni poredak stvari.
Pročitajte i ovo: 8 razloga da još danas nabaviš mačku
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Aleksina Đorđević
