Postoji li vreme kad treba da prestaneš da primaš ljude oberučke u svoj život? Da se uozbiljiš, skrasiš, smiriš? Da se pripremiš za starost, opadanje ljudskih moći, smrt? Zar to ne radiš celog života, načinom na koji provodiš život? Recimo jurcajući raširenih ruku i grabeći svako vreme, svaku priliku, svaki izazov, svako ludilo s kojim ti život uleće u šesnaesterac i obara te s nogu?
Šta ako svoje pravo vreme nosiš u sebi, isijavaš ga, zračiš njime i privlačiš te prilike i izazove? Da li je onda pravo vreme onda kad si spreman? Kako znaš da si spreman? Kad te nešto strefi?
Onda su sve traume, svi promašaji, sva razočaranja i sva saznanja došla zato što smo baš bili spremni za njih? Ili je to jedini efikasan način na koji smo u stanju da išta naučimo o životu?
Ako je vreme imaginarno, a mi smo ti koji počinju, prolaze i završavaju se, da li onda ne postoji pravo vreme, ili je to možda svako vreme koje provodimo živi?
Izvor fotografija: designscene.com
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Aleksina Đorđević
