Stručnjaci smatraju da se anksioznost razvija u delu mozga koji je zadužen za reakcije na emocije i zove se amigdala. Kada osoba postaje anksiozna ili uznemirena, mozak šalje signale uzbune, i telo počinje da se brani – tako nastaje neravnoteža. Nešto u nama prepoznalo je opasnost i telo se priprema da reaguje na nju, pojačanim lučenjem hormona stresa, kortizola i adrenalina, a na svesnom nivou, jasno nam je da objektivno nismo ugroženi i da se ništa ne dešava, odnosno, da sa nama, i našim unutrašnjim sistemom obaveštavanja, nešto nije u redu.

Uvid u to da imamo “napad” anksioznosti, pojačan talas teskobe, praćen neprijatnim fizičkim simptomima krajnje uznemirenosti, donekle pomaže – kad znamo da je realno samo ono što osećamo, a ne i ono što se dešava, odnosno, da nemamo objektivan razlog i uzrok i da objektivno nismo ugroženi, lakše ćemo uspeti da prođemo kroz neprijatne trenutke i da se umirimo, ili ćemo pre uvideti da ne možemo sami da se borimo sa svojim problemima i da nam je potrebna pomoć stručnog lica.

Oni koji žive sa anksioznošću kroz neki kontinuirani period, brzo nauče da prepoznaju svoje stanje i da ga posmatraju kao da se dešava nekom drugom (u suprotnom, strah zbog straha i teskobe koju osećamo, može da nas gurne u napad panike i suženje svesti) i otkriju šta im u tim trenucima najviše pomaže – a to je uglavnom, ništa. Svestan si šta ti se dešava, opusti se i diši koliko si u stanju, uzmi nešto čitaj, prošetaj, skreni sebi misli, ili prosto, nastavi da radiš ono što radiš, sa svešću da je to samo pojačan osećaj anksioznosti koji će proći, i da se ništa ugrožavajuće realno ne dešava. Nalaziš se unutar sebe, kao u zatvorskoj ćeliji i ne možeš da pobegneš – onda je mudrije zaposliti se brojanjem mrlja na zidu, nego drmati rešetke, jer iz sebe ne možeš da pobegneš.

Naslovna fotografija: instagram.com/kristyjgreen

Brankica Milošević