Zašto?! Pa toliko sam radila na izgradnji ribećeg identiteta?! Šišala se, nadograđivala i farbala, dok nisam pronašla frizuru koja najbolje izražava moju izdašnu ribastost! Išla na kurs šminkanja da naučim fazone da mi oči izgledaju duboke i čežnjive, usta senzualno, a nežno rumenilo prirodno, kao da sam se postidela! Pohađala pilatese, joge, teretane i saune, da izgradim dupe i skinem celulit sa butina. I naravno, postignem ravnotežu između zdravog tela i zdravog duha i seksi tela i zavodničkog duha.
Milione sam ostavila po prodavnicama, imam cipele i čizme i tašnu za svaku odevnu kombinaciju, odgovarajući donji veš za ispod, dnevne i noćne kreme i sve ostale mazalice za ispod, preko i između početnog i završnog glanca. Iako spavam u pamučnoj pidžami, a po kući nosim trenerke, imam i svilene spavaćice i penjoare. Mislim, zatrebaće mi kad Lorens od Arabije reši da prenoći.
Ah. Princ. Šeik. Vlasnik lanaca supermarketa. Bankar. Lekar. Uzdah. Ma dobro, muškarac.
Tvrdnja da se žene ne montiraju za muškarce, nego za druge žene, istinita je utoliko što moramo da budemo bolje ribe od njih.
I sad, ako svaka od nas mora da bude bolje riba od svake od nas, ne bi li upala u oko nekom milijarderu – dobro, budimo realne, muškarcu – koji će je posle gledati kao da mu je iz oka ispala, šta je tu realno?
Da li smo uložile neviđen napor, dovitljivost i pare, da bismo bile bolje ribe od drugih ili da postignemo najveći stepen ribastotsti koji nam je dostupan? Jesmo li se pri tom namučile, isterujući savršenstvo, koje na kraju krajeva, možda jedino mi vidimo u svom ogledalu tamo gde svi vide sponzorušu, blajhanu prostakušu, mršavicu reš pečenu u solarijumu, silikonske dodatke i grabljive kandže?
