Moj deka je uvek počinjao ovu priču rečima: “Lale (tako mi je tepao) opet ćeš plakati, biti tužna i sanjaćeš vučicu. Ali ne brini, deka tvoj tebe čuva od svih zla i dok sam ja tu ni jedan vuk niti čovek te neće povrediti”.
Zatim nastavlja priču. Bio jednom jedan stariji čovek, ovako kao ja. Bio je pastir, čuvao je ovce i bio je prilično siromašan, ali valjda ljudima tada nije ni bilo potrebno mnogo da bi bili srećni. Par jurata zemlje, stoka i hrana, dovoljno da se pregura dan. Starca je jednom prilikom posetila novinarka iz prestonica i upitala ga da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.
Starac započe priču:
“Kao mlad našao sam štene napušteno u šumi i kako nejako ne bi preživelo samo bez majke, uzeo sam ga ka sebi. Kako su nedelje prolazile štene je raslo, ali veoma naglo i brzo. Imamo ovde u selu mnogo pasa i ja sam lično odgajio mnoge pse čuvare, ali ovaj psić zaista je brzo napredovao i rasao neverovatnom brzinom. Komšije mu počeše govoriti da pas sve više liči na vučicu i da bi trebalo da je se reši. Ali on neposluša nikog, jer gde god bi pastir išao ona bi ga verno partila u stopu i satima čekala da se vrate kući. I prošle su i godine…
Jednog dana, umoran od napornog dana i jakog sunca, pastir leže da se odmori i dok je tonuo u san, čuo je neku buku, režanje, cviljenje. Naglo je skočio i video da je celo stado ovaca zaklano, a vučica je bila sva u krvi i gledala ga pravo u oči. Besan i uplašen uzeo je pušku i ubio svog vernog pratioca na mestu.
Slanjajući tela mrtvih ovaca primetio je da su pored njih ležala tri zaklana vuka i tek tada je pastir shvatio šta je uradio! Vučica ga je branila od čopora gladnih vukova, a on joj se odužio tako što je ubio vernog prijatelja koja bi za njega bez trunke razmišljanja u trenutku dala život”.
