Od depresije štite bliski i kvalitetni odnosi za koje je sve manje vremena i unutar porodice, kao i sa prijateljima koji su sve više virtualni, a sve manje stvarni.
Jedan od ciljeva u kognitivnoj terapiji je, kaže autorka, da osoba nauči da prepozna i izdvoji negativne misli (kojih često nismo sasvim svesni), da uoči u njima misaono iskrivljenje i pronađe širi, racionalan odgovor na njih. Mi često svoje misli uzimamo ”zdravo za gotovo” i uopšte ne preispitujemo njihovu istinitost, a kada patimo od nekog emotivnog problema te misli najčešće ne odražavaju realnost. Pošto mozak ne razlikuje realnost od zamišljanja, mi se osećamo u skladu sa onim što mislimo, a onda se tako i ponašamo: toksično i nefunkcionalno. Jedna negativna misao po principu asocijacija privlači drugu, druga treću i začas se nađemo u celom lancu negativnih misli koje se međusobno prepliću i uvlače nas sve dublje.
Zato je neobično važno da naučimo da osvestimo takve misli, da ih zapišemo i objektivnije razmotrimo, sa ciljem da dođemo do sagledavanja naših misli i uverenja, odnosno, do mudrije perspektive. Odgovore koje pronađemo u sebi, potrebno je da zapišemo i stalno čitamo, kako bismo izgradili nove neuronske puteve – jer ako nešto pomislimo ili pročitamo samo jednom, ako smo depresivni i teskobni, lako ćemo skliznuti u stare obrasce negativnih misli i ponašanja. Potrebno je da izgradimo novu naviku promišljanja i reagovanja u raznim situacijama, za šta je potrebna istrajnost i određeno vreme.
Izvor fotografija: www.unsplash.com
Brankica Milošević
