Rijaliti sadržaji su sa televizija prešli na društvene mreže. U vreme kada svako ima kameru na telefonu i naloge, privatnost na društvenim mrežama je izloženija nego ikada. Reakcija na emocionalno intenzivna dešavanja postala je – snimanje. Ljudi oko nas plaču, svađaju se, doživljavaju nervne slomove, a mi vadimo telefone i beležimo. I to je postalo sasvim normalno i očekivano – ako bilo čime skrećete pažnju, možete očekivati da će vas neko snimiti. A možda će vaš „ispad“ postati viralan.
Jer, osim što snimamo takve sadržaje, masovno ih konzumiramo. Vatreno komentarišemo, osuđujemo, biramo strane, branimo i napadamo. Čak i kad blago zgroženi gledamo sadržaj koji prikazuje nečiju privatnost i suzdržavamo se od bilo kakvih komentara i dalje smo saučesnici, konzumenti i ciljna grupa rijaliti kulture.
Privatnost na društvenim mrežama u rijaliti eri
Izgleda da nam to izlaganje privatnosti donosi onih petnaest minuta slave koje nam je „prorekao“ Andy Warhol. Ali, u tim „performansima“ nema ničeg što nas izdvaja od drugih. Oni upravo služe da se poistovetimo sa drugima. Da nam lakne što su i drugi slabi, ludi i glupi kao i mi. Naročito je utešno kad vidimo da su drugi gori od nas. A kad smo sami zvezde sopstvenog cirkusa i brojimo hiljade pregleda svojih „performansa“, osećamo da smo bolji od drugih. Ili barem hrabriji, iskreniji, stvarniji.
Ovakvi sadržaji nemaju vrednosne kriterijume – niko ne očekuje da budu duhoviti, kreativni, edukativni. Dovoljno je da izazivaju komentare i deljenja na mrežama. Moć petnaestominutne slave prosečnih sadržaja je kratkog dometa. Ali, dostupna je svima, a kvantitet i intezitet su zamena za kvalitet.
Moć misterioznosti
Suprotno izlaganju, čuvanje privatnosti je moćnije i trajnije. Kroz istoriju, ljudi su osvajali moć kroz misteriju. Kontrola nad samoprezentacijom čini likove (i ljude iz stvarnog života) ubedljivim. Sposobnost uskraćivanja informacija je luksuz, koji sebi dozvoljavaju oni koji imaju istinsku moć. Rijaliti zabava je za mase, po drevnom receptu rimske politike „hleba i igara“ (panem et circenses – doslovno „hleba i cirkusa“). A na trenutnom tehnološkom nivou, niko nam ne mora priređivati cirkus – možemo sami.
Zagonetnost i nedodirljivost možda donose društvene i kulturne prednosti, ali takođe predstavljaju fenomen. Misterija je alat intrige, izražena, pored ostalog, kroz arhetip fatalne žene. Brojni mitovi o fatalnim ženama koje su muškarce gurale u opasnost i dovodile do uništenja svojim neodoljivim čarima, oličenja su moći misterioznosti.
Eksluzivni brendovi i privatnost
U svetu slavnih, privatnost i misterija su od najveće vrednosti. I ne uspeva svako da ih sačuva. Glumac Cillian Murphy i bliznakinje Olsen su javne ličnosti čija je slava definisana odsustvom u javnosti i negativnim prostorom. Oni malo otkrivaju o sebi tokom intervjua i imaju malo ili nimalo otiska na mreži. Murphy je takođe poznat po svojim stoičkim manirima i blagim izrazima lica. Ova proračunata suzdržanost je vrlo efektna i ostavlja gledaoce zaintrigirane, u želji da saznaju više.
Pisac Raven Smith kaže: „Ne možemo poreći da je ovo izuzetno šik. Šik je, naravno, amorfan – teško ga je rastaviti na zbir delova, istovremeno je mističan i opipljiv. Ali što nam Olsenove manje daju, više toga želimo. Njihova privatnost je vrhunski luksuz.” Za muzičke umetnike kao što su Beyoncé, Frank Ocean i Daft Punk, odbijanje prekomernog deljenja ima drugu svrhu: preusmerava pažnju sa njihovog ličnog života na sam rad. U oba slučaja, zadržavanje postaje moćno oruđe – ono koje izaziva želju, čuva privatnost i postaje izvor fascinacije.
Kada je Bottega Veneta izbrisala svoje naloge na društvenim mrežama 2021. godine, italijanska modna kuća je iskoristila ovu psihologiju, odbacivši beskonačni ciklus digitalne promocije u korist negovanja tihog prestiža. Modna zajednica je reagovala iznenađenjem i zaintrigiranošću. Analitičari su primetili da je, u eri oslanjanja brendova na digitalne platforme za promociju, Bottegin potez bio vrlo nekonvencionalan. Neki su smanjenje prisustva na mreži videli kao strategiju za poboljšanje ekskluzivnosti i luksuzne privlačnosti brenda. Drugi su doveli u pitanje njegovu efikasnost u vremenu kada su društveni mediji tako snažno isprepleteni sa e-trgovinom. Iz bilo kog ugla posmatran, ovaj potez je imao maksimalan efekat – izazvao je komentare, debate i analize. A to je od suštinskog značaja za kulturni uticaj i publicitet.
Slično tome, na reviji The Row’s Paris Fashion Week FW24, gosti su zamoljeni da ne koriste svoje telefone. Cilje je bio davanje prednosti prisustvu u odnosu na performanse. U industriji u kojoj je pristup već ograničen, dodatno ograničavanje digitalnog dokumentovanja pokrenulo je pitanja o tome kome je moda na kraju namenjena. Sa ekskluzivnošću prisustva samo po pozivu, društveni mediji su postali jedini način da šira publika doživi trenutke piste u realnom vremenu. Uklanjajući ovo u potpunosti, The Row (inače u vlasništvu bliznakinja Olsen) je ojačao svoju ekskluzivnost, po cenu distanciranja od šire modne zajednice. Ova odluka zasnovana je na rastućoj napetosti u industriji. Da li se u vreme zagovaraja inkluzivnosti i pristupačnosti ovako zadržava znak prestiža ili se rizikuje otuđenje upravo one publike koja održava kulturnu relevantnost brenda? Oba brenda deluju na uverenju da se želja pojačava rastojanjem, čineći da se njihovi proizvodi – i svetovi koji grade oko sebe – osećaju još ekskluzivnije. U ovom kontekstu, ograda koja čuva privatnost nije samo marketinška strategija, već filozofija – ona koja menja masovnu izloženost za cool auru nedodirljivosti.
Viralna i profitabilna privatnost
Za razliku od kulture posebnosti, populistička kultura, kako onlajn tako i van nje, definitivno se pomerila ka radikalnoj transparentnosti i preteranom deljenju sadržaja, ističući krajnosti. U ovom informatičkom dobu teško je ignorisati nezasitni poriv da se sve sazna i podeli. Društveni mediji pretvorili su samootkrivanje u valutu, nagrađujući one koji dele najviše – bilo da se radi o neželjenim mišljenjima, ličnim dramama ili seksualnim susretima. Objavljivanje svakodnevnih emocionalnih muka i intimnih detalja lako postaje viralno i potencijalno profitabilno.
Čak smo videli da kompanije pribegavaju korišćenju ličnih sukoba za prodaju proizvoda. Poznato je da personalizovani oglasi na platformama kao što je Meta prate i monetizuju naše nesigurnosti, što dovodi do zabrinutosti zbog predatorske prirode takvih marketinških strategija. Na primer, postoje kompanije čija su ciljna grupa mlade majke, do kojih dopiru reklamama koje koriste njihovu nesigurnost nakon porođaja.
Kulturni fenomen pakovanja proživljenog iskustva u vlogove od 30 sekundi i tržišne proizvode, simptom je postpandemijskog sveta i sveprisutne epidemije usamljenosti. Ljudi čeznu da se povežu sa drugima, a prekomerno deljenje privatnosti stvara lažni osećaj intimnosti. U tom smislu, svako od nas postaje proizvod – osećamo nešto i to „prodajemo“.
Ženska ranjivost i trauma damping
Još jedan aspekt preteranog deljenja koji se kritikuje je trauma damping. Ovaj pojam definiše detaljno pričanje drugima (koji nisu terapeuti i stručnjaci) o problemima i emocionalnom bolu, očekujući saosećanje i utehu, u trenutku kada možda ne mogu da je pruže. I verovatno smo svi iskusili trauma damping, bilo da smo sami pokušavali da se rasteretimo u nekoj teškoj situaciji, ili smo bili u ulozi slušaoca. U oba slučaja je užasno neprijatno. Imate potrebu da delite – ventilirate – a takođe osećate da opterećujete drugu osobu i pokušavate da ne pređete granice. Ili uopšte nemate kočnicu i samo sipate, a onda druga osoba počne da vas izbegava, ako nije u stanju da postavi granicu. Ili ste vi ta osoba koja počinje da izbegava prijatelja koji je zasipa svojim emocionalnim toksičnim otpadom bez kontrole, jer ne zna kako da postavi granicu. Ili postavljate granicu i osećate se kao najbezosećajniji sebičnjak na svetu. Emocionalni damping naročito pogađa žene – na oba načina – jer se od nas očekuje da budemo emocionalne, empatične, ranjive i otvorene. A to često znači da budemo deponija za svačiji emocionalni otpad. Kao i da se okrećemo bliskim ženama, kada imamo potrebu za ventiliranjem.
Ova tenzija se samo povećava u digitalnom dobu u kome je ranjivost postala i učinak i roba. Porast online prekomernog deljenja redefinisao je lične borbe kao društveni kapital, a žene su često nagrađene za svoja priznanja ranjivosti i deljenje sirovih osećanja. Platforme kao što su TikTok i Instagram podstiču javno otkrivanje privatnih života – video snimci plača, iskrene priče o raskidima ili spirale mentalnog zdravlja – pakovanja su emocionalnog bola koja hrane algoritam. Postoji moć u kolektivnoj ranjivosti, ali pritisak da se sopstvena patnja izlaže radi efekta postavlja pitanje o tome ko ima koristi od ženskog bola. Da li smo uslovljene uverenjem da stalno emocionalno izlaganje izjednačavamo sa vezom i povezanošću?
Brendovi su brzo uvideli potencijal kulture ispovedanja, koristeći lične borbe za prodaju proizvoda pod maskom osnaživanja. Naročito brendovi kozmetike i nege, a čak je i mentalno zdravlje uvučeno u korporativne poruke. Ranjivost se prodaje, posebno kada je ženski bol uokviren kao nešto što treba umiriti, popraviti ili konzumirati.
Sačuvati privatnost i odoleti pritisku da iznosite svoju intimu nije hladno ili arogantno, već je odbijanje da vaš život postane performans. Možda je najmoćnija stvar koju možemo da uradimo da sami odlučimo šta da zadržimo a šta da podelimo i ko će tome svedočiti.
Pročitajte i ovo: Ženska prava i istorijske prekretnice – borba koja se nastavlja
Brankica Milošević
