Dešava se to u životu. Godinama kasnije, neko ti kaže “bila si tako posebna, da se moj život deli na pre i posle tebe”. Pojavi se neko koga si obožavala izdaleka (jer te nikada nije pustio bliže) i ponudi zagrljaj i poljubac i kaže “verovatno je ovo trebalo da se desi mnogo ranije, da bi ti nešto značilo” ( da, trebalo je, sada samo izaziva nevericu i nelagodnost). Dođe bivši (posle deset godina) i kaže “bio sam budala i izvinjavam se zbog svega čime sam te povredio, možeš li da mi oprostiš”, a ti se zgraneš, jer si mu već odavno oprostila, čak si i zaboravila te njegove budalaštine i izdajstva. Dete ti završi školu (jedva), a na kraju čuješ “bili ste u pravu, trebalo je da ga tretiramo drugačije” (super, sad već mrzi školu iz dubine duše).
Ima običaj taj fidbek da zakasni godinama. Kao zvuk koji je putovao daleko kroz vreme i prostor, pa njegov odjek stiže kroz povratni portal sa zadrškom. Nekome treba deset godina da čuje ono što sam rekla pre deset godina. Da vidi ono što sam uvek bila. Da mu stigne do srca i izađe iz usta. Da mi pruži potvrdu. Da sam čekala sve te potvrde, provela bih jedno tri života čekajući. A da sam ih dobila? Ah, kakva pomisao! Nemoguća. Jer ne mogu da je zamislim.
Ali mogu da vidim ovo – paket upućen na adresu, putovao je godinama. I najzad stigao. Kad se sve već desilo i prošlo. Da li to zaista znači da je zakasnio? Ili je stigao baš na vreme, u trenutku kada primalac može da ga otpakuje, a da njegov sadržaj nema uticaja. Da sam primila te potvrde tada, možda ih uopšte ne bih primila. Ili bi se desilo nešto, što bi me uputilo drugim pravcima i nikada ne bih stigla do sebe, ovakve kakva sam. Ili te druge osobe ne bi išle svojim putevima, nego mojim – i nikada ne bi stigle do sebe i do spoznaja koje su ih navele da pruže zakasneli fidbek, izvinjenje i poštovanje, koje su izrazili dostojanstveno i iskreno.
