Eh, samo anksiozni. Mislim, zar vi nikad niste bili anksiozni? Sluđeni, nesigurni, stisnuti u sebi, rešeni da istrajete, dok želite da se sklupčate i sve prespavate, ustanete i hodate, a uopšte niste sigurni da se zapravo ne kotrljate, jer to hodanje kao da svima ide lakše i spontanije nego vama. Van klasične definicije anksioznosti kao poremećaja, svako se ponekad našao toliko van svoje zone komfora, odnosno potpuno izvan okvira svoje delotvornosti, da je sigurno spoznao tu strepnju koja guši i parališe. Svi se ponekad borimo sa anksioznošću, a poneko se bori stalno.
Misli su vam nekontrolisane kad uđete sami u kafić
Hrabro ste se odvažili da popijete kafu, jer to normalni ljudi normalno rade, sami, u kafiću. To je ugodno mesto, gde možda sretnete nekog poznanika, ili proćaskate sa nekim nepoznatim, ili prosto, na miru sami popijete kafu. Nije kao da ulazite u Babaroginu pećinu straha i neizvesnosti. Ali, da li ste poneli novčanik? Hoćete li naći neko skrovito ćoše, ili ćete morati da sedite izloženi za šankom? Šta ako vam priđe neko privlačan, a vama se mozak zaustavi, ili eksplodira? Kako se ono beše zovete? Možda bolje da se okrenete i odete dok niko nije ni primetio da ste ušli?
Sigurno se nikome ne dopadate
Volite da razgovarate sa ljudima. Makar i da ih samo ljubazno slušate i klimate glavom, dok vam pričaju o nekom svom šašavom hobiju, ili događaju koji ih je upravo izbacio iz takta. Ali, njima je možda svejedno kome pričaju. A možda pričaju samo zato što su ljubazni, pa nemaju kud. Sigurno vas procenjuju i odlučuju da vas sledeći put zaobiđu u širokom luku i nađu nekog razumnijeg sagovornika. Zašto bi uopšte ikome bilo prijatno u vašem društvu, šapuće vam anksioznost, toliko napadnim šapatom, da to sigurno čuje i osoba pred vama.
