Kada se rodila, njenoj majci su u porodilištu rekli da nikada nisu videli lepšu bebu. Žene su ostavljale svoju decu da bi dotrčale do nje i divile se njenoj lepoti.
I kasnije, ceo njen život, svi su samo govorili o tome koliko je lepa.
Bila je popularna u školi, pozivana na sve žurke, omiljena u društvu. Govorila je nekoliko jezika, trenirala tenis, išla u dramsku sekciju, čitala knjige, slikala, ali kao da za to niko nije mario. Svi su na njoj videli samo njene duge noge, plave oči i besprekoran ten.
Što je bivala starija, postajala je sve nesrećnija.
Na ulici su joj dobacivali majstori sa gradilišta, trubili su za njom iz automobila, zviždali joj iz kafića. Nije se desilo da izađe u grad, a da joj ne priđe nekoliko momaka.
Uvek je bila u centru pažnje i to je bilo njeno prokletstvo.
Činilo se da je svi poznaju i da svi jedva čekaju da napravi neku grešku. Vrebali su njene mane, krive prste na nogama, strije na bokovima, lošu frizuru i razmazan karmin, ili bilo šta što bi učinilo da se oni osećaju bolje, potvrdivši teoriju da ipak – niko nije savršen.
Volela je ljude i želela je da i oni nju vole
Momci koji su je obožavali dok bi joj se udvarali, prezirali su je nakon što bi ih odbijala. Jer, pobogu, šta je umislila? Lepota nije opravdanje za gordost.
A nije bila gorda. Naprotiv. Volela je ljude i želela je da i oni nju vole. Zbog nje. Zbog toga što je duhovita, zanimljiva i vedrog duha.
