Da, malo je kao iz Alana Forda (ako hoćeš da budeš snažna, ne smeš biti slaba), a malo je zen (ono što ti treba, daj), ali najviše je uobičajeni životni paradoks. Prosto, to tako funkcioniše. Kako da pustiš? Ne znam, pusti. Ono što znam je da kad te nešto pritisne toliko da više ne možeš da izdržiš, odjednom pustiš, ne pitajući se kako. Samo to uradiš.
Međutim, lako je pustiti kad više nemaš kud. To može svaka budala. Koliko puta moraš da ispadneš budala, da bi stekla nešto mudrosti – to je pitanje koje (sebi) često postavljam. Dobro, kažem to malo suptilnije, kad ne govorim sebi. A ne radi se ni o „koliko puta“ jer taj broj nije ograničen i sigurno možeš konstantno da budeš budala, ni to nije teško. Samo pustiš da vidiš dokle ćeš. Svaki put kad sam to uradila (da vidim dokle ću), probila sam dno. Ma, probila sam duplo dno! Što je veća tolerancija, to su veći kapaciteti za probijanje svakog dna. Nije to loše, to je samo još jedan paradoks, tipa, sve je i dobro i loše, ili naprosto, sve jeste. Jer kad probiješ sva dna, izađeš sa druge strane. I opet se nađeš na površini neke unutrašnje dubine.
Puštanje sebe do dna, oblik je puštanja, da? Ako si ikad posle nekog dna dosegla neku površinu, onda znaš da pustiš. Možda ne znaš da znaš, nisi obraćala pažnju, jer si se borila da ne izgubiš razum, ili život, ili i jedno i drugo. Ali sledeći put kad počneš da toneš, samo se umiri i sklupčaj i toni kao kamen. I posmatraj sebe, da vidiš dokle ćeš. Koje dno sada treba da dosegneš ili probiješ?
Dovoljno puta je onoliko koliko ti treba da stekneš naviku samoposmatranja. Da gledaš sebe kako se grčiš i batrgaš, da slušaš svoj ego kako vrišti, da uočiš sva osećanja koja te dave, pritiskaju i probadaju, da se prisetiš kada si se ranije osećala tako, ili slično. Da se zapitaš šta ovog puta možeš da uradiš drugačije – a to je da odabereš jasnoću i mir, umesto drame i ludila. Kad dovoljno puta sagledaš taj izbor i napraviš ga, onda prelaziš na sledeći nivo igrice – mudrost.
