Čak i pre nego što su postali pismeni, ljudi su svoja osećanja stavljali u stihove. Šarl Bodler je rekao da poezija protivreči stvarnosti, ali to nije uvek tačno. Nekad toliko ulazi u suštinu stvari i prepoznaje ljudska osećanja, da ne samo da ne protivreči stvarnosti, već je i bolno stvarna. Tu je da nam pruži slobodu u tamnici, da nam oboji sivilo, da nam da nadu. Isto kao što se pesnik vodio svojom intuicijom kad je pisao, tako nas naša sopstvena intucija privuče stihovima koji će nas pratiti kroz ceo život.
Poeziji uglavnom idemo da bismo između njenih redova našli utehu i odgovore na mnoga pitanja. Ali ona nam ih ne daje. Ona nam pomaže da ih nađemo unutar nas samih.
Ovog 21. marta, na Svetski dan poezije, želimo da vas podsetimo na neke antologijske ljubavne stihove, koji će vam pokazati ono što je Platon davno otkrio – a to je da je poezija mnogo bliže istini nego istorija.
Milan Rakić – Setna pesma
O daj mi, draga, da na krilo tvoje
položim glavu umornu, da sada
slušam, dok blješte na zapadu boje
i veče kao crno krilo pada,
Kao u školjci huku morskih vala
u našoj duši, gde će odsad rasti
niz crnih beda i staračkih zala,
prigušen šumor nekadanje strasti…
Velimir Rajić – Na dan njenog venčanja
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Vladislav Petković Dis – Možda spava
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
možda spava sa očima izvan svakog zla.
Stanislav Vinaver – Mi se čudno razumemo
Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
Vladimir Majakovci – Oblak u pantalonama
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica –
”devojke Majakovskog” –
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Žar Prever – Vrt
Hiljade i hiljade godina
ne bi bilo dovoljno
da se opiše
kratki sekund večnosti,
u kome si me ti poljubila
u kome sam te ja poljubio
jednoga zimskog praskozorja
u parku Monsuri u Parizu
u Parizu
na zemlji
na zemlji koja je zvezda.
Vistan Hju Odn – Pogrebni bluz
On je bio moj sever, moj jug, istok i zapad,
moja Nedelja kad se odmaram i moja nedelja radna,
moje podne, moja ponoć, moj govor, moja pesma;
Moja zabluda beše da ljubav biće večna.
Stevan Raičković – U mojoj glavi stanuješ
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
crne i bele hodnike za moje
misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
Miroslav Antić – Epilog
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
