Branko Miljković – Uzalud je budim
Moja ljubav, puna drugih
je deo zore koju budim . .
Budim je zbog zore
zbog ljubavi,
zbog sebe,
zbog drugih . .
Budim je,
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu . .
Sigurno je rekla:
– neka me traži
i vidi da me
nema . .
Ta žena sa rukama deteta
koju volim . .
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim .
Vasko Popa – Vrati mi moje krpice
I ti hoceš da se volimo
možeš da me praviš od moga pepela
od krša moga grohota
od moje preostale dosade
možeš lepotice
možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
da mi grliš noć u praznoj košulji
da mi ljubiš odjek
pa ti ne umeš da se voliš.
Edgar Alan Po – Anabel Li
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li .
Laza Kostić – Santa Maria della Salute
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag,
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
Mihail Eminesku – Soneti
Da li ćeš snagu mraka da obasjaš
očima krupnim što šire spokojsto?
Iz senke vremena u ovaj se prostor
vrati, da te vidim ko za snovnog časa.
Tiho mi priđi….spusti se, nebesni,
svetli osmeh svoj mi nad lice nadnesi,
uzdahom ljubavi pokaži mi, srećno,
Trepavicom kapak dotakni mi, krhka,
da osetim opet zagrljaja drhtaj,
estala zauvek, obožavana večno.
Rabindranat Tagore – Gradinar 41
Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Jovan Dučić – Pesma ženi
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.
Milan Rakić – Iskrena pesma
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva,
da ja u tebi volim sebe sama,
Naslovna fotografija: unsplash.com
Tamara Mladenović
