To što je neko iskustvo davno prošlo, ne znači da je gotovo. Čuvamo u sebi nedovršena i nerešena emocionalna iskustva, a ona utiču ne samo na naše ponašanje, rezonovanje i osećanja,već i na naše telo. Kognitivno, često otkrivamo da smo zaostali u vremenu u svom životu u kome smo bili oštećeni ili traumatizovani. Uplašili smo se i nikada nismo preboleli strah, pa smo prestali da rastemo.
Često ne shvatamo da su iskustva koja nas najviše povređuju obično ona prema kojima smo ravnodušni – u njima je nešto što smo duboko potisnuli, a što još uvek nismo razrešili, ili još uvek priželjkujemo. Nije nas slomio raskid, već smo se slomili želeći ljubav koja nam nije odgovarala. Nismo ostvarili ono što smo želeli i ta neostvarenost je ostala u nama. Mentalno postajemo zarobljeni na onim mestima na kojima i dalje žudimo za iskustvom. Ne znamo kako da se toga oslobodimo, da bismo krenuli dalje i stvorili ono što želimo, u realnom vremenu.
View this post on Instagram
Umesto da prihvatimo ono u čemu nismo uspeli, trebalo bi da možemo da sagledamo suštinu svoje želje i smislimo kako da sebi omogućimo to iskustvo.
Potrebno je da ponovo učitamo svoju memoriju – da bi se oslodili prošlog iskustva, moramo ga ponovo proživeti u sećanju.
Zatvorite oči i pronađite u svom telu neprijatan osećaj. To je vaš portal do uzroka traumatičnog iskustva. Pratite osećaj, dok ne dođete do mesta na kome je nastao. Setićete se vremena, mesta, osaćaja, mirisa, teskobe… Ponekad je sećanje dovoljno sveže da to ne morate da radite, jednostavno možete da posegnete u svoju memoriju, zamišljajući da se vraćate na mesto gde je sve počelo. Kad to uradite, priču preuzima vaše mlađe ja. Morate zamislite da vaše starije, izlečeno i srećno ja, unosi novu mudrost i perspektivu u tu staru stiuaciju.
