Mentalno zdravlje se u polednje vreme ističe kao glavni prioritet u savremenom načinu života koji je ispunjen stresom na dnevnom nivou. Promovišu se brojni načini i metode koje možete sami primeniti za kanalisanje stresa, opuštanje i unapređenje mentalnog zdravlja, a ipak je rad sa terapeutom i dalje najbolji i najdelotvorniji način da se obučite i opremite alatima za rad na sebi. Iako se terapija sve više prihvata kao preventivna aktivnost, a ne samo kao lečenje mentalnih problema i poremećaja, i dalje je prate mitovi i predubeđenja koja treba odbaciti i prevazići.
Pogrešne predstave o tome šta se zaista dešava u ordinaciji psihoterapeuta, često potiču iz literature i filmova – mada ima i odlične literature koja rasvetljava ulogu terapeuta iz lične perspektive (Irvin Jalom, „Ležanje na kauču“, „Lečenje Šopenhauerom“, „Kad je Niče plakao“), kao i serija In Treatment koja prikazuje lične borbe terapeuta i njegovih pacijenata, kao i dinamiku u kojoj je terapeutski proces dvosmeran i utiče na terapeuta koliko i na klijente, postoje i brojni mitovi o psihoterapiji koji se i dalje pojavljuju u pisanoj reči i na ekranu.
View this post on Instagram
Najčešći mitovi o psihoterapiji
Psihoterapija je potrebna slabim ili mentalno obolelim osobama
Prosečan klijent psihoterapeuta bori se sa mnogim istim problemima kao i većina nas – napetost i nezadovoljstvo u ljubavnim odnosima, nerazumevanje u porodici, sumnja u sebe i manjak samopouzdanja i samopoštovanja, stres na poslu, gubici i tuga, anksioznost i depresija…
Upravo zato što nam je svima potrebna pomoć i obuka u naporima da upoznamo i razumemo sebe i pronađemo mesto mira i stabilnosti sa koga ćemo se suočavati (na zdrave načine) sa životnim izazovima, terapeuti ne koriste reč „pacijent“, već „klijent“. Klijent je neko kome treba određena vrsta usluge, obuke, edukacije, a pacijent je neko kome je potrebno lečenje. Ljudi koji odlaze na terapiju su, prema iskustvima terapeuta, mnogo mentalno zdraviji i snažniji, od mnogih koji izgubljeno hodaju okolo, plašeći se stigme i osude, ili verujući da moraju sami da se izbore sa svojim problemima (najčešće aktivirajući nezdrave i primitivne mehanizme suočavanja).
Terapeuti sede za stolom sa beležnicom u rukama, dok vi ležite na kauču
Savremeni terapeuti zapravo sede nasuprot klijenta, bez ikakve barijere između, jer su svesni važnosti uspostavljanja odnosa poverenja i povezivanja i kreiranja bezbedne i prijatne atmosfere. Tipično terapeutsko okruženje je prilično nalik vašoj dnevnoj sobi, u kojoj obe strane sede u udobnim foteljama, bez prepreka (stočića i drugih komada nameštaja) između njih. Terapeuti često pitaju klijente da li im odgovara udaljenost između njih i koriguju je, ukoliko se klijent ne oseća dovoljno udobno i beleške vode nakon seanse, kako bi sve vreme razgovora pružili punu pažnju.
Mitovi o bliskosti između klijenta i terapeuta
Ovaj specifičan odnos se zasniva na poverenju i povezanosti i psihološki je intiman, ali strogo profesionalan, ali mitovi o bliskosti i razvijanju emotivne veze nisu sasvim bez osnova. Klijenti se često vezuju za terapeuta, ponekad razvijaju zavisnički odnos, ili se čak zaljubljuju, ali terapeuti su obučeni da upravljaju ovom fazom i da pomognu klijentima da se osnaže za samostalan rad na sebi – da se oslobode uverenja da njihov napredak zavisi od terapeuta. Dobri terapeuti uspevaju u tome, a ako je iskušenje takvo da narušava dobrobit klijenta, terapeut prekida rad i preporučuje klijentu drugog terapeuta.
Granice u odnosu između klijenta i terapeuta se odnose i na prijateljstvo – iako terapeut može biti neko ko vas najbolje i najprisnije poznaje, u koga imate puno poverenje i ko vas najviše podržava, on nije vaš prijatelj, sa kojim ćete posle seanse otići na piće i koga ćete zvati na rođendansku žurku. Takođe, granice se tiču privatnosti – terapeut je etički obavezan da nikome ne otkriva identitet klijenata i njihove lične priče. U seriji In Treatment vidimo da ordinacija ima dva ulaza, kako se klijent koji čeka ne bi sretao sa klijentom koji je završio sa seansom, dok u (veoma popularnoj) seriji The Sopranos u jednoj epizodi vidimo ozbiljan etički propust terapeuta koji otkriva identitet klijenta drugim kliničarima, na privatnom okupljanju za večerom. Dan nakon emitovanja ove epizode, brojni terapeuti i klijenti su burno reagovali zbog pogrešne slike koju serija stvara o psihoterapiji.
Pročitajte i ovo: Istina leči: Šta psihoterapija jeste, a šta nije
Mitovi o metodama – terapija je samo ispovedanje
Terapija nije pasivna iako mitovi o tome šta se dešava na seansi oslikavaju pacijenta koji se žali, ispoveda, plače i pokazuje sve znake uznemirenosti, dok terapeut samo mudro klima glavom i dodaje papirnate maramice. U stvarnosti, terapeuti se bave različitim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivan proces saradnje, zasnovan na dijalogu, a postoje i druge vrste terapeutskog pristupa u kojima terapeut vodi klijenta kroz senzacije i osećanja. Različite metode, terapeutske škole i modaliteti odgovaraju različitim senzibilitetima i potrebama klijenata, koji mogu isprobati više modela terapije da bi odabrali onaj koji im najviše odgovara. Svi načini i metode kreirani su u cilju identifikovanja problema i pronalaženja najdelotvornijih rešenja.
Mitovi o rešavanju problema
Mitovi o tome da terapeuti rešavaju naše psihološke i emocionalne probleme potiču iz ljudske sklonosti da traže zaštitu i da prebacuju odgovornost za svoja stanja i osećanja na nekog drugog. Svi bismo voleli da nas terapeut „popravi“ kao što zubar popravlja zub i da ne moramo da se trudimo i suočavamo sa neprijatnim i bolnim osećanjima u dugotrajnom procesu terapeutskog rada, ali to jednostavno ne funkcioniše tako. Dobar terapeut prilagođava svoj pristup potrebama klijenta i prati njegovo reagovanje i napredak, ohrabrujući ga da se suočava i pronalazi odgovore. Klijent definiše ono što je važno za promenu, a ne terapeut – on samo daje povratne informacije i obučava klijenta da posmatra sebe, da zapaža bez osuđivanja, da se nosi sa intenzivnim osećanjima i bolje upravlja svojim ponašanjem. Drugim rečima, terapeut ohrabruje i osnažuje klijenta da preuzme odgovornost za sebe i svoj život, da razvije zdrave metode suočavanja i donosi odluke vođene svešću o sopstvenoj dobrobiti.
View this post on Instagram
Terapeuti krive roditelje i vaspitanje za probleme klijenata
Istina je da se u detinjstvu dešavaju najvažnije stvari (često traumatične) koje nas bitno opredeljuju u svim životnim aspektima u odraslom dobu i da su veze između roditelja i dece najkomleksniji izvor brojnih problema (ali i postignuća i uspeha) i istina je da terapeuti ne krive nikog – ni klijente, ni njihove roditelje i vaspitanje. Oni nastoje da posmatraju širu sliku iz što više perspektive, kako bi pomogli klijentima da steknu objektivne uvide i preuzmu odgovornost za svoje živote. Terapeuti ne krive, ne osuđuju i ne dovode klijente u položaj da se stide zbog sebe, oni upravo pomažu ljudima da sebe prihvate, da razumeju svoja osećanja, da osnaže svoje slabosti i da se oslone na svoje snage.
Posle svake seanse odmah se osećate bolje
Mitovi o napretku u psihoterapiji uključuju i uverenje da efekte „popravke“ treba da osetite odmah i da je dovoljno nekoliko seansi, da se dovedete u red. U realnosti, psihoterapija je proces koji traje mesecima ili više godina, koji je često naporan za klijente do te mere da neki odustaju (tražeći lakš način), a često se i vraćaju terapiji nakon odustajanja (uviđajući da nema prečice u radu na sebi). Nakon seanse svakome je potrebno neko vreme da isprocesuira ono što se događalo (ili se nije događalo) i zato se seanse obično zakazuju jednom nedeljno. Ako postoji neko pravilo o merenju napretka i poboljšanja, ono glasi „prvo bude gore, dok ne bude bolje“, koje je zasnovano na činjenici da se ljudi na terapiji prvi put suočavaju sa nekim sadržajima koji su zastrašujući i traumatični i delovima sebe koji im se uopšte ne sviđaju.
Nakon perioda u kome je terapija bolna i naporna, obično nastupa period entuzijazma, kada klijent shvati kako se koriste terapeutski alati i jedva čeka da ih isproba, a to predstavlja evidentan napredak i obično znači da je terapija pri kraju.
Pročitajte i ovo: Ako vam se ne sviđa psihoterapija, promenite psihoterapeuta
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Brankica Milošević
