Istina leči: Šta psihoterapija jeste, a šta nije

“Psihoterapija je traganje za istinom o sebi, afirmacijom istine, odbrana te istine i zauzimanje odgovornog ličnog odnosa prema njoj” –  Frojd

Šta je psihoterapija i koji je njen cilj?

Psihoterapija je metod i proces u kojem jedna osoba pomaže drugoj da ostvari određene promene u ponašanju i ličnosti. Proces koji se odvija u susretu stručnjaka i klijenta, koji traje određeno vreme, a vodi se na osnovu stručnih, zakonskih, etičkih i eventualno institucionalnih pravila. Suština tog odnosa je u tome da je jedna osoba, klijent, u stanju određenog nesklada i traži stručnu pomoć u ostvarivanju određenih promena, dok je druga osoba obučena i sposobna da joj u tome pomogne. Osoba u ulozi klijenta dolazi na terapiju zbog određene patnje, zbog nečega što čini da se oseća loše i da želi promenu ili se nalazi u zastoju koji sprečava dalji rast njegove ličnosti. On je u stanju tenzije koja ga motiviše za terapiju. Posle rasvetljavanja motivacije, očekivanja od terapeuta i terapije, terapeut sa njim sklapa određenu vrstu ugovora da će raditi na otkrivanju, razumevanju i prevazilaženju tih sila u njemu samome koje ga sprečavaju u razvoju.

Otkrivajuća terapija je proces koji vodi otklanjanju tih prepreka koje imobilišu samog klijenta, kao i ostvarenje njegove prirode i zato je taj proces usmeren na otkrivanje onih snaga koje dovode do zastoja. Klijent definiše svoju motivaciju za promene i cilj koji želi da postigne psihoterapijom, a terapeut uslove pod kojima je voljan da svoje znanje, umeće i svoje ljudske kapacitete usmeri na pružanje pomoći klijentu. Motiv klijenta za ulaženje u proces psihoterapije ne mora biti samo prevazilaženje nekog “simptoma”, neke neadekvatnosti ili smanjivanje patnje. Ima ljudi koji žele da poboljšaju kvalitet života, sopstvenu kreativnost, spontanost, razvoj, da bolje upoznaju sebe. Cilj terapije Frojd izražava ovako: “…pacijent treba da bude poučen da oslobodi i ispuni sopstvenu prirodu, a ne da liči na nas.”

Ko je odgovoran za napredak u terapiji – psihoterapeut ili klijent?

Klijenti dolaze na prvi razgovor sa izvesnim očekivanjima i predstavama o terapiji koje su često nerealne i pogrešne. Imajući pogrešne predstave o tome šta se odvija u terapijskoj situaciji, kao i razne neurotične ciljeve koje se nadaju da će ostvariti pomoću terapije, od psihoterapije očekuju magično otklanjanje simptoma za kratko vreme, bez spremnosti da se dublje bave konfliktima u svojoj ličnosti. Terapijska situacija zahteva jasnoću i konkretnost. Klijentove predstave i stavove prema terapiji treba razjasniti, odgovoriti iskreno na sva pitanja koja on postavlja u vezi sa terapijskom situacijom i pružiti mu objašnjenje o suštini terapijskog procesa, osnovnim pravilima, očekivanjima od njega… Ukoliko se to ne učini, takve predstave mogu biti izvor snažnih otpora koji će sprečiti razvoj radnog saveta i efektivnost terapije. Klijent tako treba da shvati da je odgovoran za svoje napredovanje u terapiji koje zahteva od njega punu efektivnost i saradnju i da se može raditi samo na osnovu onoga što on unese u terapijsku situaciju. Mnogi klijenti imaju nerealne predstave, pothranjene iskrivljenim shvatanjima i predstavljanjem terapije, da je dovoljno samo da odrecituju svoje snove i kažu sve što im padne na pamet, a da će ostali deo posla da obavi terapeut koji će da pročita njihove nesvesne misli i da ih prevede (interpretira).

U situaciji kada dve ili više osoba žele da urade nešto zajedničkim snagama, potrebno je da postoji dobra saradnja između njih. Kada je cilj pružanje pomoći jednoj od osoba, odnosno klijentu, uspeh je u različitom stepenu, zavisno od vrste pomoći, određen i njegovom saradnjom. Ukoliko se neko obrati lekaru npr. zbog gripa, i lekar mu prepiše dve kapsule na svakih osam sati, ležanje i što više tečnosti, uspeh lečenja zavisi od njegove saradnje, tj. pridržavanja saveta lekara. Ukoliko pacijent, na primer, ne želi da ozdravi već da duže bude bolestan kako ne bi išao na pismeni iz matematike, on može da sabotira lečenje ne pridržavajući se terapije. I ovde vidimo da se i lekar mora baviti pitanjem motivacije. Kada pacijent uđe u ordinaciju, obično mu budu postavljena pitanja “U čemu je problem?” (Motivacija za terapiju), pacijent odgovara “Boli me ovde i ovde”, očekujući da će ga doktor izlečiti (očekivanje od terapije i terapeuta).

Mnogi od nas se verovatno sećaju iz svog školskog perioda lekara koji sa vrata pitaju “Šta je? Treba opravdanje, a?” Vidimo da se i oni bave pitanjem neadekvatne motivacije i očekivanja. Pogotovu kada je u pitanju psihoterapija, mora nam biti jasno da ne možemo pomoći nikome ko to neće. Zato je, bez obzira na to o kojoj se vrsti terapije radi, potrebno da znamo šta radimo i zašto i kako to radimo. Drugim rečima, mora nam biti jasno šta klijent hoće od nas, kao i njegove motivacije i očekivanja. Njemu mora biti jasno šta mi radimo i kako ćemo raditi na njegovom problemu (definisanju terapijske situacije), šta se očekuje od njega i da li je on na to spreman. Bez obzira na to što su pravila rada u različitim terapijama različita, osnovno je da pravila budu jasna učesnicima, a to je funkcija prvog razgovora.

Cilj prvog razgovora je da se uspostavi kontakt, razjasni motivacija i očekivanje od terapije i terapeuta, da se razjasni terapijska situacija i ostvare uslovi za sklapanje “ugovora” za zajednički rad, zasnovanog na poznavanju pravila rada i potrebama učesnika.

Zašto pružamo otpor tokom terapije?

Međutim, u terapiji se dešava nešto naizgled paradoksalno. Klijent je došao da se “izleči”, a kada mu je ponuđen “lek”, on se ne pridržava “uputstva za upotrebu”. Ovo podseća na pacijente koji beže od injekcije ili “zaborave da popiju antibiotik na 6 sati”. Kada se jasno definiše terapijska situacija i dosledno se pridržava osnovnog terapijskog stava, ovakva ponašanja klijenta su uočljiva i možemo ga suočiti sa njima. Klijent, dakle, nalazi raznorazne načine da sabotira terapijski rad. Frojd je te snage u ličnosti klijenta, koje ga navode da postavlja prepreke razvoju terapije, nazvao otporom i definisao ga kao “sve snage unutar pacijenta koje se protive proceduri i progresu analize”. Koje su to snage? Pošto je terapijski proces usmeren ka razvoju osobe, snage koje ometaju taj proces su iste one snage koje brane neurozu, ono što je staro, blisko i infantilno od promene. To su iste one snage koje su nekada imale funkciju odbrane ega od opasnosti (spoljašnje i unutrašnje) i sada, kada za to više nema realne potrebe, još uvek deluju zaustavljajući njegov razvoj i opiru se terapijskom radu koji je usmeren u tom pravcu.

Neurotične odbrane su “čuvari stečene ravnoteže, koja pojedincu uskraćuje razna zadovoljstva, ali ga čini relativno bezbednim”. Postoje, dakle, konfliktne snage unutar osobe. Jedne guraju u pravcu razvoja (i to su one koje ga dovode u terapiju), a druge teže da zadrže status quo. Terapijska situacija postaje arena u kojoj se te snage sukobljavaju. Terapeut podržava one snage koje teže razvoju, uspostavlja sa klijentom “radni savez”, “ugovor”, “terapijski savez”… i pomaže mu da otkrije (prepoznavanje i suočavanje), shvati (rasvetljavanje i interpretiranje) i prevaziđe (prorađivanje) otpore koji zaustavljaju napredak terapije, tj. njegov razvoj.

Istina leči – ali koja i čija?

U početku terapijskog procesa osnovno je uspostavljanje radnog saveza sa klijentom, i svi ostali ciljevi su u ovoj fazi podređeni njegovom razvijanju. Sa analizom dubljih konflikata u ličnosti klijenta može se početi tek pošto se razvije odnos poverenja i saradnje između klijenta i terapeuta koji omogućava klijentu da prevlada anksioznost i radi na otporima koji iskrsavaju na putu ka samootkrivanju i menjanju. Ako ne postoji dobar radni savez koji bi ublažio bolne emocije i otpore koji se javljaju, terapijski odnos će biti prekinut, zaustavljen ili neproduktivan, što se, nažalost, često dešava nestrpljivim terapeutima. Dovoljno je dati klijentu vremena, pokazati ozbiljan interes za njega, razraditi pažljivo prve otpore koji iskrsavaju i izbegavati izvesne greške kao što su moralisanje, zastupanje interesa neke treće osobe, i sl. Analitičar, sa svoje strane, doprinosi stvaranju radnog saveza razumevanjem, saosećanjem, iskrenošću, neosuđujućim stavom, uvidima, stalnom analizom otpora.

Prihvatanjem, razumevanjem, nevrednovanjem analizanta, kreira se atmosfera koja mu omogućuje samoistraživanje bez straha od osude zbog otkrivanja i iznošenja istine o sebi (iako taj strah uvek postoji, on se vremenom doživljava kao nerealan u odnosu na terapeuta). Analitičar ne vrednuje negativno ni otpore koje analizant postavlja na putu ka istini o samom sebi. On će doći do saznanja onda kada to bude mogao i hteo, i odgovoran je za svoj napredak. Uzrok simptoma je potisnuto sećanje – potisnuta istina. Istina, dakle, “leči” ako može da se prihvati, ako je osoba u stanju da se suoči sa njom. Pod istinom se misli na istraživanje vlastite psihičke realnosti, na nalaženje svoje istine o sebi, a ne neke “naučno dokazane, univerzalne istine”.

Uloga psihoterapeuta u terapiji

Psihoterapeut nije pozvan da daje savet, da vrši tumačenje ponašanja i doživljavanja i stavova, da odobrava ili kritikuje kao i da navodi klijenta na pravac razmišljanja ili akcije koje psihoterapeutu izgledaju opravdano. Zadatak psihoterapeuta je da pokaže da je razumeo ono što klijent neposredno izražava, i dovoljno da klijent oseti, verovatno prvi put, da je zaista prihvaćen kao ličnost.

Neusmeravanje, kao i izraz prihvatanja pojedinca, osnovno je načelo kojeg se treba pridržavati u uspostavljanju odnosa između terapeuta i klijenta. Odnos između učesnika u terapiji, dakle, smatra se nabitnijim. U medicinskom modelu, pacijent je bio više objekat kome se dešava nešto što se smatra bolešću, a lekar je specijalizovani stručnjak upravo za bolesti, tako da će on otkriti uzroke i preduzeti lečenje pod uslovom da ovaj sledi njegova uputstva. Pacijent se u takvom tipu odnosa oseća inferiorno i zavisno, smanjuje se njegova vlastita odgovornost za sebe i pothranjuje uverenje da drugi mogu bolje znati od njega šta se sa njim dešava. Terapijski odnos, prema tome, razlikuje se od svih poznatih vidova međuljudskih odnosa. On je specifičan, jedinstveni vid društvene veze kakvu klijent do tada nije doživeo u svom iskustvu.

Milica Mikić Grčkarac, master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom

Više informacija o Milici možete naći na njenom sajtu, kao i na Instagram i Fejsbuk stranici. Njen kontakt mejl je psihosfera.ps@yahoo.com.

Naslovna fotografija: unsplash.com