Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Bukovski (Charles Bukowski) nije samo “matori pokvarenjak”, pijanac i “ludak” koji je napisao “Žene”, sve sa opevavanjem kurvi, eksplicitnim opisima seksa, rečenicama iz kojih izvire blagi seksizam itd. Ovo veliko ime, pre svega, može da posluži i kao sinonim za fantastičan, živ i tečan dijalog. Osim toga, on nije pisao za “intelektualnu elitu”, nije se bavio tom, takvom vrstom intelektualne masturbacije. Pisao je za “obične ljude”, pijanice, probisvete. I o njima. Ujedno, to bi moglo biti ono što čini njegovo pisanje zaista “živim”. Čista, iskrena krv na svakoj od stranica. Realnost – bez ulepšavanja. Život – u svojoj najsirovijoj formi. Tuče po barovima i sperma na čaršavima.
Nežno-grubi Čarls, još uvek je jedini koji, pisanom, prostom pisanom rečju, ume od srca da me nasmeje. I već na sledećoj stranici, gorčinom, natera da zastanem. Pa da me ponovo nasmeje. Pa da me dijalogom oduševi. Pa rastuži. Pa još jednom nasmeje.
Njegove pesme, s druge strane, naizgled “neuredne”, “razbacane” strukture, u sebi još češće sadrže divnu, gotovo posve nežnu emociju.
Kad ga čitam, “volim te” i “jebem ti” tako divno jedno uz drugo stoje, da je pesma, da je ljubav i ono što je gorčina.
“Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravim humorom. To je pre satira. Ja skoro da sam navučen na satiru. Šta god da se desi smešno je.”
Održavaj sebe humorom i skladom i na kraju ako je neophodno uloži i celog sebe u tu borbu, bez obzira na izglede, bez obzira na cenu. Samo ti možeš da spasiš sebe. Učini to! Učini!
– Šta je vaša životna filozofija?
– Misli što manje.
Vidim na stotine ljudi dnevno koji su sasvim odustali. Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim, osim hranom, krovom i odećom, usredsređeni samo na to, bez snova. Oni ne osećaju užas što ne vole ili što nisu voljeni.
– Marti je sav u krvi, zar ne?
– Naravno.
– Jesmo li od toga mi napravljeni?
– Uglavnom.
– Uglavnom od čega?
– Uglavnom od krvi i kostiju i bola.
I ja volim kad su ljudi srećni, ali nisam video mnogo takvih.
Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju sopstvene živote, oni pišaju po svojim životima. Iseravaju ih. Glupa stoka. Previše su obuzeti jebanjem, filmovima, novcem, porodicom, jebanjem. Misli su im pune vate. Gutaju Boga bez razmišljanja, gutaju svoju zemlju bez razmišljanja. Brzo zaboravljaju kako se misli, drugima prepuštaju da misle umesto njih. Mozgovi su im začepljeni vatom. Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju. Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.
Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.
Mislim da zaslužuješ malo ljubavi – rekla je. – Sanjala sam te. Otvorila sam tvoje grudi kao ormarić, imao je vratanca, i kad sam otvorila ta vratanca videla sam svakojake nežne stvari u tebi – plišane mede, sitne pahuljaste životinjice, sve te meke, prisne stvarčice.
Ako se ne kockaš, nikad nećeš dobiti.
– Veruješ li u cenu života? – pita me.
– Nisam siguran da razumem tvoje pitanje. Ja ne verujem u cenu bilo čega. Ja sam sanjar. Verujem u posedovanje bez bola. Ja nisam realista, ja sam beskičmenjak. Ja mrzim dosadu i natezanje oko bilo čega.
Humor je ono što nam treba, da se smejemo. Nekad sam se više smejao, sve sam radio više, osim pisanja.
Noći u kojima se boriš najbolje su kada smeh ludih ispunjava prostor, kada se poljubac smrti vidi kao ljubav.
Svako može da bude namćor, a većina to i jeste.
– Kako to da se slažemo skoro u svemu?
– Pretpostavljam da smo zato i prijatelji. Prijateljstvo znači to: deljenje predrasuda iz života.
Odlomak iz romana “Žene”
Duša ne poznaje boju; duša ima samo dubinu koja želi da peva, konačno, zar ne čujete, braćo?
Sesli se kikotala i brbljala i objašnjavala kako i životinje imaju dušu. Niko se nije suprotstavio njenom mišljenju. Sasvim moguće, znali smo. Ono što pouzdano nismo znali, bilo je imamo li je mi.
Kad Ljubav postane zapovest, Mržnja može postati zadovoljstvo.
Bilo je duboko, i svetlo, i visoko. Primaklo se tako blizu ludila. Smejali smo se bezumno. Tvoj smeh i moj. Pamtim kad su tvoje oči glasno rekle volim, sada, dok se ovi zidovi, tako nečujno, ljuljaju.
Možeš zatvoriti tigra u kavez, ali nikad nisi siguran da si ga slomio.
Uravnotežena ličnost nije normalna.
Maksimalna opasnost uključuje i maksimalnu nadu.
Bojao sam se. Moja moć je u strahu. On me pokreće.
Žene – voleo sam boje njihove odeće; način na koji hodaju; okrutnost nekih lica; tu i tamo gotovo čistu lepotu nekog lica, totalno i opčinjavajuće ženskog.
Čovek mora proživeti mnoge nesavršene sate da bi došao do nekoliko savršenih. Moraš ubiti deset sati da bi dva sata istinski živeo. Ali moraš biti pažljiv, da ne ubiješ sve sate, sve godine…
Voleo je kurve govoreći kako one “ne traže dušu” i ne obavezuju čoveka ni na šta, da bi, istovremeno, čeznuo za dobrom ženom, kojoj će dati i ono što ne traži
Džejn, tebe je ubilo to što si previše znala. Dižem piće za tvoje kosti, o kojima ovaj ker još uvek sanja.
U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti, nešto malo razumevanja i, povremeno, hrabrosti. Ali, sve u svemu, to je masa koja nema bogzna šta. Ono je kao velika životinja u dubokom snu iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
Kad nema boli, to je kraj osećaja. Svako naše zadovoljstvo je trgovina s đavolom.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
