Ugledala sam stopala u sandalama sa onom elegantnom varijantom platforme i sa bordo noktima i nešto mi je zakucalo pogled – poznata su mi ova stopala. Pogledala sam uvis i na njima je hodala neka potpuno nepoznata žena – nepoznata sve do kolena. Od kolena na dole, listovi, zglobovi, stopala, sandale – sve poznato. Malo sam luđa u poslednje vreme, ali brzo sam navikla na to, pa nisam gubila vreme čudeći se svojim mislima, nego sam ih pratila. Stopala, stopala, da, to su moja stopala! Ali način na koji su gazila, malo na spolja, vrlo stabilno i nekako neustrašivo, da, tako je gazila moja majka. Gledala sam neko vreme fascinirana, sve dok poznat korak na poznatim stopalima nije odveo nepoznatu ženu u nepoznatom pravcu.
Tako je počelo danas. Radosnim i sentimentalnim susretom sa tim stopalima. Gledala sam svoja stopala u patikama – ne, ja gazim kao moj otac, iako imam stopala svoje majke. Jeftina simbolika – ali ima li ikakve drugačije, da tako gađa u srce duše? Često se setim mame, nisam je videla da tako gazi godinama, godinama… Na kraju smo joj obuli patike, jer poslednjih godina više ništa drugo nije mogla da obuje. Ona, koja je čitavog života nosila sandale i cipele sa stabilnom visokom petom i gazila tako ženstveno…
Posle sam imala još jedan radostan i sentimentalan susret, među rafovima supermarketa. Tri školske drugarice, mama nam je svima bila razredna. Obišle su nedavno njenu večnu kuću, kazale su mi i to me ganulo i obradovalo i rastužilo. Ali, lako zaplačem u poslednje vreme, zasuze mi oči u najneprimerenijim trenucima – zapravo, na najneprimerenijim mestima, a sasvim u skladu sa trenutnim osećanjima. Ali navikla sam i na to. Kako sam, pitale su me. Kao svaka obična klimakterična žena, rekla sam suznih očiju, sa širokim osmehom, a one su se uglas nasmejale, radosno, tužno, sentimentalno, sa punim razumevanjem i počele da govore u glas. Nešto o tome kako se i one tako osećaju. Kako su deca? Odrasla, otišla na studije, ili odlaze ovih dana (još jedna knedla u grlu srca moje duše).
