Celog dana mislim na mamu u stvari, vidim, sad kad vratim film. Još od jutros, kad sam iz nekog razloga pomislila, tako ću i ja, dok se ne ugasim, kao moja keva. Verovatno imam radostan i sentimentalan susret sa samom sobom. Sa onim delovima koje delim sa mamom. I sa drugim ženama. I moja ćerka je žena, čoveče. Sva je svoja, sva je velika, sva je pametna, kažu. Jeste, na majku. A ja neću da budem tu, da je razumem i utešim, kad se jednog dana bude osećala kao obična klimakterična žena.
I još sam pomislila, gle, samo je jedna od nas u braku. Čoveče, srećom nisam udata, inače bih se sad razvodila, garant. Ovako luđa neko ikad, mora da bi bilo strašno. Srećom sam to preturila preko glave još dok sam bila mlada i hrabra.
Ljudi pucaju u klimaksu. Žene i muškarci. Ako se brak ne rasturi posle sedam godina (nije mit, samo je šit, jer je totalni šablon), onda ga neki od sedmogodišnjih ciklusa sačeka u najgore vreme. U vreme kad roditelji umiru, a mi shvatamo konačnost i prolaznost i umiremo od straha, jer smo mi sledeći na redu. Pa se hvatamo za život panično i komično i tragično.
Eto, tako sam danas, malo, malo, pa se hvatam rolne toalet papira – maramice su za čke, a i papira ima više i praktičniji je. Kupila sam ga danas, u supermarketu. I sve otad sam svesna da stalno mislim na mamu i uopšte se ne osećam loše, samo sam tužna i radosna i sentimentalna i nekako me sve onako, baš duboko, pogađa i potresa. Radosti klimakterijuma, to je. I svaki čas pomislim, sreća te nemam muža.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Aleksina Đorđević
