Kosmos traži da se usredsrediš na svoj unutrašnji život, da meditiraš, procesuiraš, proživljavaš, da uneseš tišinu u svoj um i da preusmeriš energiju u druge instrumetne za doživljavanje stvarnosti.Kosmos traži da ideš na Tibet.
A svakodnevica traži da uključiš mozak i da ga stalno koristiš, za sve moguće gluposti od kojih se svakodnevica sastoji i u kojima često itekako uživaš, pronalaziš smisao, potvrdu i zadovoljstvo – ma ponekad je i pranje sudova ispunjavajuće.Svakodnevica te uči – ako ne možeš da odeš na Tibet, dovedi Tibet kod sebe.
Mislim, dođavola, i Tibet ima svoju svakodnevicu, valjda?! Možda oni umeju da meditiraju i peru sudove istovremeno.
Ali pošto je Tibet nedostupan za tebe i njegova svakodnevica ti je nepoznata, snalaziš se kako god umeš. I ne snalaziš se najbolje. Postaješ užasno rasejana. Funkcije tvog automatskog pilota su ograničenije nego inače i ono što si ranije radila bez razmišljanja, sada zahteva koncentraciju, da bi uopšte ikako bilo urađeno. Um teži da se isključi, a ti moraš da ga napajaš energijom. Taj mučan postupak remeti tvoj unutrašnji život i dovodi te u konflikt sa najdubljom potrebom da ne radiš ništa, osim da osećaš i proživljavaš. A to ne može. Ne kad moraš da ideš na posao, u nabavku, da spremaš hranu, plaćaš račune, čistiš, pereš, organizuješ… I to obično nije problem, to su samo svakodnevni zadaci koje ispunjavaš bez nekog dodatnog utroška energije, kad si mirna iznutra. Ali kad u tebi sve ključa, buja, preliva se i pulsira, kad si obuzeta brigom i iščekivanjem, a naročito kad si zaljubljena, multitasking sistem se raspada. Ne možeš istovremeno da procesuiraš hiljadu osećanja i senzacija i da radiš bilo šta drugo. Odjednom ti sve smeta, osim potpune tišine. Uključen TV, uobičajeni zvuci iz komšiluka, cirkulisanje ljudi oko tebe. Kad ti neko usput postavi neko trivijalno pitanje, potpuno se zbuniš i poremetiš i ne umeš da odgovoriš. A često te pitaju i “šta je s tobom” i često odgovaraš “ma nešto sam rasejana ovih dana”.
