Kad god pomislimo da sakrijemo svoje emocije i stanja, da probamo da se smirimo, urazumimo, da ne besnimo, da sami izađemo na kraj sa sobom i da to ne podelimo sa partnerom, taj pokušaj se nekako izjalovi, preokrene i obično kulminira – svađom sa partnerom. Jer on nije umeo da nam priđe i uteši nas ili da se udalji i ne smeta nam, a mi mu nismo rekli, niti smo tako nešto tražili od njega.
To je jedino pošteno
I baš zato što muškarci ne čitaju misli, iako ni nama tu veštinu niko nije zvanično priznao, treba da se držimo verbalizacije, pokazivanja, crtanja ako treba. Ne možemo da očekujemo da nas partner u svakom trenutku vidi, primećuje, oseća, čita i tumači, a ne možemo mnogo da očekujemo ni kad nas pita šta nam je, a mi kažemo „ništa“. Dakle, nije pošteno igrati emotivne igre, „stavljati do znanja“ glumiti i prikrivati. To je vrlo blisko laganju, a laganjem se ne gradi poverenje.
