Proslavljanje Dana zaljubljenih je prilično skorašnja moda, a da bi se neka tradicija uspostavila, treba da prođe barem par desetina godina. Kao da je Sveti Valentin došao na naše prostore zajedno sa Kinezima, koji prodaju džidža-bidže za svaki praznik – znate one srcaste jastučiće svih veličina, sa raširenim ručicama, šolje sa štampanim odgovarajućim natpisima – od kojih sigurno mnoge već imate na policima, jer ste ih dobili na poklon.
Porodični ljudi i dalje slave ono što su slavili i pre 20, 30 i 40 godina, a to je ono što su i njihovi roditelji slavili u prošlom veku – slave, dečiji rođendani, godišnjice braka, Uskrs i Božić, a i socijalistički praznici Osmi mart i Prvi maj, odavno su usvojeni i prihvaćeni i baš ih briga za neku “novu” zapadnjačku izmišljotinu kao što je Dan zaljubljenih. Vinogradari slave tog dana Svetog Trifuna, vinogradarsku slavu, kada simbolično obavljaju prvo orezivanje i blagosiljanje (vinom i molitvom) loze.
Dan zaljubljenih se sviđa savremenim mladim parovima, a možda i ne razmišljaju o tome da li im se sviđa, nego prosto koriste priliku da se osećaju svečano, da dele poklone i da to bude nešto posebno. Međutim, oni koji su već neko vreme zajedno, već imaju važne zajedničke datume – godišnjice veze, njen i njegov rođendan, Nove godine, porodične proslave (kod njenih i njegovih) i Dan zaljubljenih im baš deluje nategnuto. I shvatili su da uopšte ne moraju da ga slave i obeleževaju, jer imaju svoje važne datume i mogu da se pobune protiv nametnutih vrednosti. Evo nekih razloga zbog kojih neke parove baš briga za Dan zaljubljenih.
Oni misle da je glupo i pretenciozno slaviti Dan zaljubljenih i za tu priliku se nikad nisu osećali zaljubljeno, nego blesavo. Kao da rade nešto što za njihov odnos zaista nema nikakvog dubljeg smisla.
