Radost davanja je ispunjavajuća – osećaš se kao okean. Osećaš u sebi dubinu i prostranost, u tvom srcu ima mesta, razumevanja i utehe za svačije tuge, potrebe i boli, uvek si spremna da pustiš druge da se kupaju u toj lekovitosti. Osećaš da si potrebna, ljudi ti se obraćaju, čak i oni koje uopšte ne poznaješ ukazuju ti poverenje. Kao da svakome možeš da pomogneš, osim sebi. I kad to pomisliš, tvoj okean koji imaš za druge, pretvara se u pustinju u kojoj nema kapi vode za tebe. Izgaraš i nema mira i odmora. Kad pogledaš unazad, toliko puta si dala celu sebe, da se zapitaš da li ti je išta ostalo. Kao da si delove sebe ugradila u druge i oni su ostali tamo, uprkos svrhovitosti i ispunjenosti koju si pri tom osećala.
Tužna si. Nema nikog ko ima za tebe toliko razumevanja, nežnosti, utehe, tvoja duša je rasuta u komadima koji ne pripadaju tebi. Niko te ne pita kako si, možeš li, kako se boriš, šta te boli, da li može da ti pomogne… Padaš na suvo dno svog okeana, žedna pažnje i nežnosti. I ti si samo ljudsko biće. I tebi treba neko da ti pruži ruku, da te zagrli i kaže ti da ne brineš, da će biti sve u redu, da nisi sama. Suočavaš se sa svojom slabošću, boluješ i – preboljevaš. Jer niko ne dolazi da te podigne i uteši, da olakša tvoje breme, da ti pomogne da doneseš oduke, da te uputi, da uradi nešto za tebe. Moraš sama. Shvataš da samosažaljenje neće pomoći, ljutiš se na sebe što si tako popustila, shvataš da je ta slabost lekcija koju moraš da savladaš, da nisi napuštena i sama, nego da si zaista dovoljno snažna da možeš to sama.
Nema nikog da ti kaže “ti to možeš” ali niko i ne treba to da ti govori. Jer ti znaš da možeš, samo si htela malo da vidiš kako je drugima, koji ne mogu. Da se neko zaista pojavio i rekao ti kako ti možeš da se izboriš sa tim, verovatno bi prasnula na njega i rekla mu da znaš to i da ti nije trebalo da ti neko govori ono što znaš. Trebalo ti je da te neko podigne, zagrli i uteši, bez suvišnih reči. Da ti pruži oslonac i omogući ti da se malo odmoriš. Ali, tvoj odmor je bio na tom dnu i to je sav odmor koji ćeš imati – kad potoneš i boraviš preplavljena ništavilom i besmislom. Ne treba ti takav odmor. Osim što ti je bio potreban da shvatiš da ti nije potreban i da se vratiš sebi i svojoj svrsi. Da daješ, bez očekivanja da ti bude uzvraćeno. Da uvećevaš svoje unutrašnje bogatstvo deljenjem. Da razumeš sve i svakoga, iako tebe niko ne razume.
