Koliko god da je veza bila toksična i svesna si da si se izvukla iz odnosa koji te je iscrpljivao, oduzimao ti energiju, sputavao te i minirao na svaki način, ipak se osećaš prazno i poraženo. Povremeno ti se čini da bi se rado pomirila sa bivšim i razmišljaš o onome što ti se sviđalo kod njega, jer, hej, imao je on i svojih dobrih i sjajnih strana, samo nisu bile dominantne. Često razmišljaš o tome da li si pogrešila, iako si mu davala sve prilike (pa i više od toga) da te ubedi da treba da ostaneš sa njim, a kad si brutalno iskrena prema sebi, pomišljaš da je bolje da si ostala u toj vezi, nego što se sada suočavaš sa samoćom, strahom od toga da više nikog nećeš naći i preispitivanjem o tome koliko si ti sama imala udela u toksičnosti tog odnosa. Možda bi na kraju krajeva, sa svakim bilo isto, barem što se tiče tog dela koji ti unosiš u vezu, možda nisi sposobna da imaš normalnu vezu i možda privlačiš samo mračne i oštećene tipove, jer ni sa tobom nešto nije u redu – i možda si mogla sa tim da se pomiriš i da o tome više ne razmišljaš i da još uvek imaš partnera. Sve one priče o tome da ti treba neko ko će te voleti i poštovati, imati razumevanja za tebe i biti tvoja podrška, neko koga zaslužuješ, deluju ti cinično, jer ti možda zaslužuješ baš to što si imala.
Žališ zbog emocija
Iskusila si intenzivna osećanja i žališ što si ih izgubila – ne samo što više nemaš nikog da sa njim razmenjuješ osećanja, nego su se ona ugasila i imaš samo sećanje na njih. Ta su se intenzivna osećanja ugasila još dok si bila u vezi, ali povremeno si mogla da ih naslutiš i da oživiš nešto od stare vatre. I da se nadaš da će biti bolje, da neguješ lažne nade, iako negde u sebi znaš da su one lažne. Sumnjaš da ćeš se ikad ponovo zaljubiti i osećaš se kao da si izgubila nešto nepovratno i zato idealizuješ ono što si imala.
