Nekoliko dana kasnije mi više nisu trebali ni prijatelji.
Suze i obećanja.
To veče je neko zvonio na vrata.
Komšija.
Ona ih je samo malo otvorila i rekla da nisam tu.
Sledeće jutro sam se probudio vezan za krevet sa čarapom u ustima, naime – morala je na kratko do prodavnice.
Vratila se iz prodavnice sa jasnom dilemom na licu, mučilo je to što je morala na dva dana van Beograda. Razmišljala je da li da mi puca u kolena, a prste na rukama lomi ili da mi i jedno i drugo lomi bejzbolkom.
Moj predlog da me samo čvršće veže nije uzela ni u razmatranje.
Pištolj nije mogla da kupi bez dozvole pa se veče pred put pojavila sa bejzbolkom.
Što je sigurno sigurno je, kako mi može verovati da neću nekog zvati.
Pobegao sam kroz prozor od kupatila.
Preuzeto iz “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor“Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
