Razmišljanje o tome te verovatno neće nikuda odvesti, osim što će produžiti oklevanje. Neki oklevaju, dok ne prođu svi vozovi. Neki uskoče u poslednji. Neki usvoje dete. Neki shvate da im je sasvim dobro u životu bez dece i da nisu ništa izgubili što su propustili roditeljstvo. Neki silno žele, a ipak propuste svaku priliku i način. Neki se pomire sa tim, neki doživotno žale. Nema pravog saveta, nema prave utehe, nema pravog objašnjenja zašto su stvari išle tako kako su išle i zašto su te neke mimoišle. Neke stvari nikada ne shvatiš, iako si ih iskusio, neke nikada ne iskusiš, a isto ih ne shvataš. Neke stvari ostaju neshvatljive, na svaki način.
Ako se bojiš roditeljstva, imaš razloga. Ali strahovi su uvek razložni. Jedino što ti razlozi nisu opredeljujući. Za svako iskustvo, svaki izbor, svako životno opredeljenje potrebna je hrabrost i snaga. A njih ne možeš da proceniš, dok ne odabereš. Možda se ispostavi da ta snaga i hrabrost nisu dovoljni za život bez dece. Ili za roditeljstvo. Ponekad nas naši izbori nadiđu, polome i savladaju, a nikada ne znaš unapred da li si spreman za život koji biraš. Niti da li uopšte biraš, ili se samo prepuštaš. Iako je i prepuštanje izbor.
Ovako ili onako, sve najbolje stvari u životu su dosta strašne. Roditeljstvo je jedna od strašnijih. Sve strašne stvari iskušavaju tvoju hrabrost, celog života. Nikada ne postane lakše. Otpustiš stare strahove, dođu novi. Umanjiš neotpustive strahove, pojačaju se oni koji su izmakli kontroli. I tako nastavljaš i snalaziš se za opuštanje, mir, smisao, ljubav, snalaziš se za kvalitet života koji nadilazi strahove.
Tako je i sa strahovima koji idu uz roditeljstvo – ako je dete, nije lav. A ponekad bi bilo lakše da jeste.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
