Prošla je ponoć. I dalje sedim za svojim radnim stolom i učim. Eventualno odem do frižidera da uzmem novu dozu ledenog soka. Okružena sam slatkišima, grickalicama i papirima. Klasična noć svakog studenta za vreme ispitnog roka.
Tonem u rečenice, definicije. Lagano kreću da se stapaju jedna u drugu, da plešu… Počinjem da zevam. Osećam kako me pobeđuje san. Prenuo me je zvuk fiksnog telefona. Iskreno, uplašila sam se. Ko je u ovo doba noći? Još me zove na fiksni? Prestravljeno sam podigla slušalicu, a onda sam začula: “Izvinite što vas zovem ovako kasno. Znate, ja moram da razgovaram sa nekim.” Taman sam htela da kažem da je greška u pitanju, kada je taj neko nastavio: “Znam, verovatno mislite da sam neki ludak. Nisam, samo mi je potreban neko da me sasluša. Mislim da me ona vara. U stvari, znam da me vara… Ne, nemojte da me pitate kako sam to saznao… kad nekog voliš, osetiš to. Glumiš slepog i gluvog… jer voliš… Ne želiš da priznaš – jer voliš. I dalje joj spremam večeru i kupujem cveće. I tako će biti dok mi ne bude rekla. Ako mi ne kaže, neka… Već sam joj oprostio… Znate, volim je, bez obzira na sve…Hvala vam, morao sam nekom da kažem… tu-tu… tu-tu…”
Telefonski poziv ispunjen usamljenošću
Držala sam slušalicu narednih par minuta. Samo sam stajala i razmišljala o tom isprekidanom muškom glasu. Glasu koji voli, koji nema mogućnost da svoju ljubav podeli sa drugim. O osobi koja je verovatno nasumično izabrala moj broj telefona i rekla nešto što nikome drugom nije mogla da kaže. O čoveku koji sa nekim deli krevet, stan, hranu, život, a u suštini je sam. On je najusamljenije biće u ovoj noći, koje je otkrilo lice strancu.
Dok sam sklanjala knjige sa stola, razmatrala sam onu najgoru samoću – udvoje. Kada se popunjavaju tuđe praznine, kada se oseća hladnoća u zagrljaju… a osmeh više nije kao pre. I razumevanje se pretvorilo u nerazumevanje. Počnemo da primećujemo da je sve oko nas u paru – zaljubljeni parovi koji se drže za ruke, dva prozorska okna, dva autobusa sa istim brojem nailaze jedan za drugim, Twix, dve spojene trešnje u činiji… Marfi i ljubav.
Koliko smo mi usamljeni?
Taj stranac sa druge strane žice brani svoju vezu ćutanjem. Želi da pobedi usamljenost i da sačuva tog drugog stranca pored sebe. Izgleda da je tu bitku odavno izgubio. Ipak, nadam se da će ove noći moći da spava, jer je svoj teret podelio sa trećim strancem. Nama ostaje da se okanemo lažnih tapšanja po ramenu, prijateljstava za vreme ručka, kafa kada imamo rupu u rasporedu i da se zapitamo – da li smo sami mi?
Izvori fotografija: carrotdonkey.com, blogspot.com, photoblog.pl
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
