Ponekad ljubav prema sebi ne znači samo nežnost, razumevanje i prihvatanje – ono koje nesebično dajete drugima, prihvatajući ih takvima kakvi jesu, sa svim njihovim slabostima i uvrnutostima. Nije to uvek navijanje za sebe i zastupanje sebe. Ponekad ljubav prema sebi nije samo osećaj da vam je dobro u sopstvenoj koži i da ste u redu sa svojim odlukama. Sve to jesu koncepti ljubavi prema sebi, ali to nije sve. Da bi samoljubav bila isceljujuća, potrebno je kopati duboko.
View this post on Instagram
Voleti sebe znači i sagledati svoje ranjene i skrivene delove, oljuštiti slojeve onog što ste izgradili, od čega ste stvorili sebe i što vam se dopada, jer vas predstavlja u najboljem svetlu, jer pokazuje vašu snagu, fleksibilnost, razumevanje, živost duha, životnu radost. Dopiranje do dubokih mesta, sa kojih je krenula potreba da gradite „ispravnog“ sebe, znači silaženje u opasno okno rudnika sklono urušavanju – tamo možete naći „kosture u bunaru“, ranjene fragmente svog sopstva koje se sastavljalo kako je najbolje umelo, posežući za obrascima koji podržavaju preživljavanje i koji su izvor bola, straha i sramote. Tamo duboko nalaze se uslovljavajući delovi vaše psihe, koji vam se uopšte ne sviđaju i koje možda verujete da ste transformisali, a oni ipak i dalje uslovljavaju vaše životne izbore (i promašaje). Morate biti veoma hrabri, da biste praktikovali ovaj rudarski koncept ljubavi prema sebi. To je ona hrabrost koja vam je potrebna da očima istine pogledate kroz sve velove iluzija kojima ste se omotali da biste zaustavili krvarenje, da biste sačuvali integritet, da se ne biste raspali, da biste preživeli.
Ponekad, ljubav prema sebi znači razotkrivanje svega u čemu ste sebe slagali, što ste izmislili i sebi ispričali da biste se utešili, uviđanje da je struktura na kojoj ste gradili život i pravili izbore potpuno nestabilna, uvrnuta i dotrajala. Ljubav prema sebi znači hrabrost da srušite sve što ste od sebe stvorili – da se zapitate ko ste i šta ste, ispod svih tih slojeva samoostvarenja, potvrde, uveravanja sebe da ste takvi kakvi ste, nastojanja da živite svoju autentičnost, koju ste takođe sami izmislili. Kao da je ličnost haljina, model, kroj, boja i dezen, koji ste sami birali, osmišljavali, doterivali, da dobijete ono što vam najbolje stoji i što vas najbolje prikazuje. A kad tu haljinu skinete (i otkrijete pokopane kosti), stvari prevazilaze okvire nežnosti prema sebi i prihvatanja sebe takve kakvi ste – jer otkrivate da uopšte niste takvi, kakvim se predstavljate sebi i svima oko sebe.
