A šta mi? A kad kažem mi, mislim na one normalne koji su inače ugrožena vrsta, koja se uglavnom krije u svojim pećinama, naspram onih koji predstavljaju nas (glasali smo za njih, tvrde, i verovatno su u pravu, ali ja ne poznajem nikog normalnog ko je glasao za njih) i koji se spremaju da osnuju Savet za borbu protiv abortusa, da slučajno ne zaostanemo za trampistima. A sećate se kad su onomad Hrvati imali frku s onim katoličkim ludilom koje je predvodila neka žena (?) koja se mnogo brine o porodici i rađanju? Obožavam kad je žena protiv abortusa, stvarno. Žena protiv ženskih prava – to je čudovišno, neprirodno i ludački. Nemojmo sada o pravu na razliku u gledištima i mišljenjima i neosuđivanju, jer je to, u ovom slučaju, čista demagogija. Jer ovde se radi o istini, o suštini. Ako nam neko ukine pravo, ono koje su neke žene s mukom osvajale za nas i čije je osvajanje plaćeno životima i krvlju na kuhinjskim stolovima iz materica probušenih pletaćim iglama, vratićemo se u ilegalu. Sa malo manje rizika nego nekada, jer sigurno ima lekara koji bi se bavili ilegalom i rizikovali, zbog dodatne zarade (koja im je verovatno potrebna da hrane i školuju svoju decu). I šta je poenta? Naterati žene da rađaju decu koju ne mogu da hrane i školuju u zemlji koja ne pruža nikakvu podršku i beneficije zaposlenim i samohranim majkama i ima veoma ograničene programe podrške porodicama, a socijalna davanja su smešno bedna? Naterati ginekologe da ilegalno vrše abortuse? Naterati sve one koji smatraju da imaju prava da odlučuju o svom životu, o svojoj slobodi i o svom telu da donose teške odluke koje mogu ugroziti njihov život, slobodu i telo?
Tvrdim da žena koja je protiv abortusa nije žena, nego neki oblik života koji je preuzela neka demonija. Đavolska su to posla, sigurna sam.
