Nikada ne želimo da prestanemo nekog da volimo, a čak i kad to u očajanju poželimo, jer bi nam bilo mnogo lakše bez te ljubavi, ne razmišljamo o tome da bismo to stvarno mogli da izvedemo – da bismo mogli da prekinemo organsku vezu, da je razrešimo i da ljubav rasteretimo telesnosti. Da budemo sami sebi dovoljni i da nam niko nikada ne nedostaje – a da mu se uvek radujemo kad ga sretnemo. Da ne pripadamo nikome osim sebi i da nikada ne želimo da sprečimo nekoga da ode (u novi život, u smrt, u samostalnost) i da bude samo svoj. Ljudi smo, stoga nam sleduju kuke i konopci u srcu i stomaku, kojima smo privezani i usidreni u odnosima sa drugim ljudima. I kad imamo izbor, kad shvatimo da možemo da se odvežemo i otplovimo, mi zapravo to ne želimo da uradimo, čak i kad smo svesni da bismo se rasteretili – i da više ne bismo bili toliko bitno i suštinski ljudi, već nešto bliže kosmičkoj tvari, energiji od koje smo stvoreni. A možda se samo plašimo da bismo bili veoma usamljeni, kad nikome ne bismo pripadali i kad nam niko ne bi nedostajao.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
