Šta god mislile, svakako se slažemo da treba imati jednog. Kad smo besne i uskraćene, sigurne smo da ih treba imati u većem broju, ne bi li kvantitetom nadoknadile kvalitet, ili od nekoliko manjkavih napravile jednog pravog… Frankenštajna.
Šta god mislile, previše razmišljanja nas ne vodi nikuda.
Muškarci nisu toliko zagonetni i tajanstveni da bismo morale toliko da mislimo i da se dovijamo. I da razrađujemo strategije. Da budemo ovakve ili onakve da bismo im se dopale. Da nikad ne radimo ovo ili ono, da nas dečko ne bi ostavio. Da ne budemo previše ovakve, a premalo onakve, da ne bi pomislio kako smo jeftine drolje ili ograničene domaćice.
Ako ste rođena manipulatorka, koja prosto mora da manevriše i izmišlja strategije, onda to sigurno ne primenjujete samo na muškarcima, nego vam je to dominantna osobina ličnosti, koja prožima sve vaše odnose i sva vaša delovanja i akcije.
Ako sebe smatrate čovekom, manifestovanom u obliku žene, onda ćete tako posmatrati i muškarce, a verovatno i sva živa bića. S poštovanjem.
Ono što mislimo o drugima, najviše govori o nama. Što ne znači da neko nije pakosna, bezobrazna i zla osoba, a da mi jesmo, jer smo stekli to mišljenje.
I ako krenemo da od sebe pravimo ovo ili ono, u cilju da se dopadnemo muškarcima, da uhvatimo muškarca, da zadržimo muškarca, da vratimo muškarca, šta li pobogu stvarno mislimo o njima?
