Da su nesposobni da odrede šta žele, pa ćemo im mi poturiti pravu stvar pod nos?
Da su divlji konji, pa ih treba hvatati lasom, krotiti i jahati?
Da su psi, koji su odlutali za nečijim podignutim repom, pa ne umeju sami da se vrate kući?
A šta li tek mislimo o sebi, ako se osećamo toliko nesigurno, polovično, nevoljeno i neprihvaćeno, ako nemamo muškarca da se lomimo oko njega?
Muškarac nije najnovija brendirana tašna koju prosto moramo da nabavimo, niti je ker koga treba vodati i prikazivati na izložbama, niti je naša druga polovina, bez koje ne možemo da se svrstamo među normalan svet.
Najmanje je protivnik koga treba da nadmudrimo, savladamo, uvežemo i zaposednemo, pre nego što shvati šta ga je snašlo.
Nismo u ratu sa muškarcima. Osim ako smo u ratu same sa sobom. Nismo nadmoćne u odnosu na muškarce, samo smo direktnije povezane sa unutrašnjim svetom i prirodnim silama, jer smo žene. Mi nosimo u sebi potencijal za čuvanje i rađanje života, koji najčešće i ostvarimo. Sjedinjujemo se s muškarcem da bismo stvorile novi život.
Sve oko ovog imperativa je egotripozna igra, koja se vrti ukrug, dok ti se ne zavrti u glavi i ne smuči.
Izvor fotografija: slaganjehoroskopskihznakova.blogspot.com
