U izolaciji, samoća više nije izbor.
Kad nemate partnera i porodicu, imate druge aspekte života, koji vas ispunjavaju, imate karijeru, divne prijatelje, bogat društveni život. Angažovani ste i zaokupljeni tako da vam trenuci mira i samoće dobro dođu, da se odmorite, da se posvetite sebi i uživate u luksuzu samoće, onom specifičnom stanju i osećanju, koje imaju oni koji su zadovoljni svojim singl životom, jer su ga sami birali i kreirali. Ili, jer su ga najzad prihvatili i pronašli u njemu udobnost i stabilnost koja im prija.
Dokle god imate mogućnost izbora, dok možete da kažete sebi da ste samoću izabrali kao svoj model života, što uglavnom znači da ležete sami da spavate i ujutru kuvate kafu samo za sebe (i niko vas ne požuruje dok ste u kupatilu), stvari su prihvatljive. Život je podnošljiv, a često i sasvim ispunjavajući.
Ali šta sada?
Kad ne možete da izađete iz kuće i sednete sa prijateljicom u omiljeni kafić, da se malo družite u prijatnoj atmosferi, na mestu gde i drugi dolaze da se druže i gde se osećate opušteno. Možete da se sretnete u obližnjem parku (za sada), što znači da ćete sedeti na krajevima klupe, sa maskama na licima, što je i dalje sasvim u redu, ako uopšte imate obližnji park i ako vaša prijateljica može da dođe. Ali saznanje da to druženje morate završiti do određenog trenutka, kada je svima naloženo da se vrate u svoja četiri zida, nervira vas i frustrira.
