Ali kad tako smotamo nekog, po receptu, kao pitu uvijaču, kako uopšte mislimo da će stvari dalje funkcionisati?
Zaglavimo sa onim koga smo smotale i onda ispadne da i nadalje moramo da ga smotavamo. Jer on to očekuje od nas. Zašto i ne bi? Mislim, zašto bi prestale da budemo kraljice seksa, kad je on i dalje dominantno tinejdžer? Ili da se pravimo da ne možemo same da otvaramo tegle, menjamo sijalice, vozimo, dovlačimo namirnice i donosimo odluke, kad nemamo strpljenja da čekamo njega, našeg zaštitnika da to obavi? Ili da mu odjednom saspemo u facu – odrasti već jednom, gaće i čarape nisu u frižideru i pronaći ćeš ih ako samo malo razmisliš. I posle obriši kupatilo, a mokar peškir okači na žicu za sušenje veša, ako misliš da se makar još jednom istuširaš u tom kupatilu.
Biće uvređen. Zaprepašćen. Prevaren. I biće u pravu.
Pa smotavanje je verovatno delotvorno. Barem koliko i bumerang.
