Šesti deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde.
Prolazili su tako dani, jedan za drugim, sporo da sporije ne može. Grad pust, svi su na letnjim odmorima, klubovi prazni, dani sve nesnosniji… Polako nas je prolazila želja za bilo kakvim provodom tamo. Sve smo se više zatvarale u kuću. Prestale smo i u šetnje da idemo. Nije nas zanimalo da istražujemo ni grad više. Osuđene jedna na drugu igrale smo jamb po ceo dan, slušale onih šest pesama koje smo imale na telefonu, iznova, i iznova, i iznova, a dosada je užasna i umrtvljujuća.
Mali tračak nade pojavio se tek nekoliko dana kasnije, u trenutku kada nam je Gospođa predložila da se upoznamo sa njenim rođakom gastarbajterom koji ima 18 godina. Oberučke smo prihvatile poziv za druženje, i odlučile da okončamo tu mučnu socijalnu izolaciju. I mislile ma kakav god da je, bolje i to nego da sedimo zatočene u onom oboru za svinje po ceo dan.
Sastali smo se na jednoj od najlepših letnjih terasa, u čuvenoj zgradi “Sky Tower“, koja na vrhu, pored kafića, poseduje i restoran u pokretnoj kupoli koje se vrti u krug, lagano, pružajući ti mogućnost da uživas u pogledu na sve delove grada. Klaudio?! Hm! Sladak momak. Ne izgleda tako mlado. A i začudjujuće je lepo obučen. Očekivala sam da se pojavi u zlatnim pantalonama i majicom na bretele, ali…nije. Lep, mlad, komunikativan – napokon smo našle društvo koje je bar blizu naših godina.
Zgrada "Sky Tower" u Tirani
Posle nekoliko nedelja i već proširenog stranog vokabulara, osetile smo se dovoljno sposobno da same otputujemo na jedno mesto pored mora koje je udaljeno oko sat i po od grada, uz pređašnji dogovor da, ako nas neko pita nešto ili čuje da smo strankinje, odgovorimo na engleskom i da se pravimo da smo iz Amerike. Sa namerom odabrasmo tu zemlju, jer su Albanci kao narod veoma priklonjeni Americi. Pošto nas je Gospođa upoznala sa svojim rođacima gastarbajterima koji su tu došli da provedu letnji raspust, na njihov mili poziv smo u to mesto i odlazile.Toliko dana smo u socijalnoj izolaciji i osuđene jedna na drugu da smo počele da čitamo jedna drugoj misli od dosade. Već pripremljene, čvrsto stiskamo stvari ispred autobusa da nas neko ne pokrade, smeštamo se i polazimo. Posle nekog vremena, provaljujem lika u košulji i dugim pantalonama na plus milion stepeni kako sedi na jednom od zadnjih sedišta i posmatra nas. Paranoično šapućem Jovanki svoja zapažanja i kažem joj da bi trebalo malo tiše da pričamo, jer mi je tip pomalo sumnjiv. Pogleda ga i ona krišom, složi se sa mojom konstatacijom, ali pošto je rođeni optimista uzme to zdravo za gotovo i kaže mi da bi na svet trebalo da gledam malo vedrijim očima i da prestanem da paranoišem. Oduvek je bilo tako sa nas dve. Ona belo, ja crno. Ona optimista, ja pesimista. Pa kad se spojimo, dobiješ neku sredinu.
Vozač nam nekako rukama i nogama objašnjava da ćemo sići tu kod neke pumpe i da nas odatle čeka dalje neki kombi prevoz do tog mesta na moru. U kombiju su Gospođini predusretljivi rođaci tako da se ne brinemo. Sedimo i čekamo ih. Uvrnuti lik sa zadnjeg sedišta je sišao kad i mi i seo samo par metara od nas. Nas dve šprehamo engleski jedna sa drugom i pravimo se da ne postoji. Skupi on petlju i priđe nam. Ponudi nas kafom dok čekamo i ulazi u konverzaciju. Počinje da nam se predstavlja. Naime, on je neki doktor, koji ide u posetu drugu koji će tu po njega doći kolima. Nas dve klimamo kurtoazno glavama uz “mhm“ i “aha“. “A odakle ste vi devojke“? “Iz Amerike“. “Jao stvarno, prelepo je tamo. Ja sam studirao u Londonu, tako i znam“! “A vi, iz kog ste grada vi“? Ja i Jovanka se pogledamo, iskontrolišemo napad smeha i zaključimo da, aj što je glup, nego je i neki teški muvator.
Posle te kratke intelektualne konverzacije, Uvrnuti nam ponudi prevoz. Odbijemo ga sa zahvalnošću i kažemo mu da po nas dolaze drugari. U Albaniji nije baš prijatna situacija ako te drug (tamo drug ne postoji, to je samo skriveno ime za dečka ili ljubavnika) ili dečko vidi da pričaš sa nekim drugim muškarcem, ne neprijatna za nas, već za njih. Tako se Uvrnuti, čim je čuo to, sklonio od nas ne pogledavši više ni jednom u našu stranu. Uz olakšanje Jovanka i ja nastavljamo dalje sa našom pričom. Ja ga ipak ne ispuštam iz vidika, jer sam rođena hodajuća paranoja. Posle nekoliko minuta Uvrnuti vadi telefom iz džepa i počinje razgovor sa nekim. Taj razgovor nama i ne bi bio toliko zanimljiv da ga on nije počeo Shefovim nadimkom, koji je verujte mi i ne baš svakidašnji za ovu zemlju, od svih ljudi koje sam za ovo vreme upoznala on je i dalje jedini sa tim imenom. Ja i Jovanka se skamenimo – u fazonu “jesi li i ti čula isto što i ja“, gledamo ga i ćutimo, pokušavamo da odvojimo uvce ne bi li razumele bar neki deo njihovog razgovora, al’ džaba. U tom trenutku nailazi kombi koji će nas prevesti do seoceta, izlaze rođaci baš u pogrešnom trenutku i ometaju nam fokus, a nas dve stojimo ko dve zblanute svrake u čudu. “Gde ste žene, kako ste putovale, šta stojite tu k’o totemi neki, ’ajde upadajte dam ne zbriše prevoz, sledeći je tek za pola sata“. U toj gunguli, okrećemo se ne bismo li locirale Uvrnutog, al uzalud, nestao je. Bacimo pogled na put ka selu, nema ga. Pogledamo nazad ka magistrali, nema ga. Pogledamo ka kafiću, nema ga ni tamo. Pretražimo pogledom i okolne njive, jok, ni tamo. Hm!
Nastaviće se…
Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.
