Srećan rođendan, C. S. Lewis!

“Molimo se da ljudska vrsta nikad ne pobegne sa Zemlje da raširi posvuda svoja zla.”

Večiti optimista. Ali nepokolebljivi realista koji veruje u nemoguće. Kako to? Zar ne može da postoji čovek koji je svestan realnosti, gore pomenutog ljudskog zla, a da ipak veruje u dobro koje čeka da bude probuđeno u svakom od nas?

“I dok je govorio, On im više nije izgledao kao lav – ali ono što je počelo da se dešava potom bilo je tako veličanstveno i divno, da ga ne mogu opisati. A za nas, ovo je kraj svih priča i najistinskije možemo reći da su živeli zauvek srećno. Ali za njih, bio je to samo početak istinske priče. Sav njihov život na ovom svetu i sve pustolovine u Narniji bili su samo korice i naslovna strana: sada je najzad počinjalo poglavlje jedne veličanstvene priče koju niko na Zemlji nije čitao – koja se nastavlja zauvek, u kojoj je svako poglavlje bolje od prethodnog.”

Najlepši završetak ikad napisan. Uliva nadu i radost svakom čoveku, a pogotovo onom koji veruje. To i jeste suština ovog pisca. Vera ga je odredila podjednako kao i njegovo najpoznatije delo – “Letopisi Narnije”. A ko je on bio?

Klajv Stejpls Luis (C. S. Lewis), prijateljima poznatiji kao Džek (Jack) (nadimak koji je dobio nakon što je njegovo voljeno kuče iz kraja, koje se zvalo Džeksi, poginulo), rođen je 29. novembra 1898. godine, u Belfastu u Irskoj. Još kao dete ostao je bez majke, ali to mu ne ubija želju za životom i ne oslikava tugu na licu. Sa bratom Vorenom (Warren Lewis), opčinjen pričama o životinjama koje poprimaju osobine ljudi, stvara svoju prvu knjigu, zbirku priča “Boxen”. Jezik ga je oduvek zanimao. To može da posvedoči svako ko je u rukama držao bar jednu njegovu knjigu. Da bi postigao veličinu jednog pisca, kao i poštovanje univerzitetskog profesora, morao je još u detinjstvu da prođe kroz različite obuke mnogih tutora, internata i škola, da bi već sa 15 godina odbacio hrišćansko učenje svoje domovine i proglasio se ateistom, a sa 18 dobio stipendiju za studije na Oksfordu. Njegov dolazak u Englesku opisao je u jednom od svojih tekstova kao veoma bolan, a jezik koji se razlikovao od njegovog maternjeg, nazvao je jezikom samog đavola.

A onda je đavo zaista pokucao na njegova vrata. Morao je da zamrzne svoje studije da bi se pridružio vojsci Velike Britanije, i već naredne, 1918. godine, učestvovao je u Prvom svetskom ratu. U bici kod Arasa biva povređen i sledeće godine isključen iz vojske. Iako mu rat nije doneo ništa dobro, imao je snažan uticaj na dalji tok Luisovog stvaralaštva. Motivi ratovanja provlačiće se kroz mnoga njegova dela, premda to nikada neće biti slike čiji su akteri ljudi, već mnoga druga magična i neobična bića. Ali rat mu je, pre svega, podario, a onda i oduzeo, vrlo bliskog prijatelja, Pedija Mura (Paddy Moore), o čijoj se porodici, dugo nakon prijateljeve pogibije, Luis savesno brinuo.

Univerzitetski profesor

Sa 27 godina postaje naučni saradnik i predavač engleske književnosti na koledžu Magdalena u Oksfordu, gde je ostao narednih 29 godina. Ovaj period bio je od velikog značaja za Luisa. Od okorelog ateiste pretvorio se u jednog od najuticajnijih hrišćanskih pisaca, postao član društva “The Inklings” koje su činili mnogi poznati umetnici toga vremena, a među njima i Dž. R. R. Tolkin (J. R. R. Tolkien).

Sa 58 godina oženio se američkom spisateljicom Džoi Dejvidmen Grešem (Joy Davidman Gresham), koja je samo četiri godine kasnije (1960), baš kao i njegova majka, umrla od raka, i ostavila mu dva sina: Daglasa (Douglas) i Dejvida Grešema (David Gresham).

Godine 1954, dve godine pre svoje ženidbe, Luis prihvata mesto profesora srednjovekovne i renesansne književnosti na Univerzitetu u Kembridžu, gde i završava svoju karijeru. Umro je 23. novembra 1963. godine.

“The Screwtipe Letters”

Za života napisao je brojne knjige književnih kritika, od kojih je najpoznatija “Pisma starijeg đavola mlađem”. Takođe, napisao je i četiri romana za odrasle. Najpoznatija je “Kosmička trilogija”.

“Out of the Silent Planet” – prvi deo “Kosmičke trilogije”

“Letopisi Narnije” su jedine knjige za decu koje je napisao. Sastoje se iz sedam romana od velikog značaja za proučavanje ovog autora. Poznata je anegdota da je priča o Narniji nastala iz mentalnih slika: “fauna sa kišobranom u ruci, veštice na sankama i veličanstvenog lava”. Ova slika došla mu je još dok je bio dete, kada je imao samo 16 godina, ali delo će nastati mnogo kasnije, tek kada bude profesor na Kembridžu. “Narnija” nije samo jedna čarobna priča koja zabavlja decu, već i spoj čistog hrišćanskog učenja, gde je moćni lav Aslan alegorija Isusa Hrista, sa paganskom verom njegovog kraja, koju određuju mnoga mitska bića, i koja ga nikad u potpunosti nije napustila. Između ostalog, “Narnija” je bila glavni krivac prepirki između dva prijatelja: Tolkina i Luisa. Tvorac poznate trilogije “Gospodar prstenova” smatrao je da dobri pisci ne treba da pišu za decu, jer to je odlika mediokriteta. Na sreću, Luis nije uvažio ovu zamerku, i mi danas, sa velikim ponosom, pred sobom imamo jedno filozofski sveobuhvatno delo, ali toliko pitko i zabavno, da će u njemu uživati generacije dece za nama.