Kad se 1857. godine u štampi pojavilo Bodlerovo (Charles Baudelaire ) “Cveće zla” (Les Fleurs du mal), ovaj pesnik, simbolista, bio je oštro optužen i osuđen na zatvorsku kaznu. Knjiga koja je odbačena kao “moralno nepodobna”, danas je pravi dragulj, neminovan stepenik pri ulasku na vrata modernizma, a njen autor (iako još uvek “ukleti pesnik”), jedan od najvećih književnika.
“Kao dete, imao sam u svom srcu dva kontradiktorna osećaja: horor života i ekstazu življenja.”
Šarl Bodler je rođen 1821. godine i već na studijama dublje je “zagrizao” umetnost. Družio se sa slikarima, muzičarima, prostitutkama, a mladost mu je obeležio odlazak u Indiju koji je u mnogome uticao i na njegovo stvaralaštvo (“Albatros”).
Žena u Bodlerovoj poeziji i životu
U predgovoru za njegovu slavnu zbirku poezije – “Cveće zla”, Nikola Bertolino fantastično je uočio osnovne vidove u kojima se žena javlja, kako u Bodlerovoj poeziji, tako i u životu: idealni čulni. Žena, na idealnom planu, lišena je erotizacije, doživljena u čisto lepom obliku, kao pesnikova težnja ka apsolutnoj lepoti, dok je prototip čulne žene, u autorovom životu, zasigurno bila Žana Dival (Jeanne Duval). Ljubavnica slavnog umetnika, mulatkinja, i sama je, poput njega, bila odana porocima. Nalazimo da je zbog nje, navodno, Bodler gajio prezir prema ženama, no istina bi mogla biti drugačija.
U njegovoj poeziji, kada je reč o čulnosti, jasno vidimo dve strane: na jednoj, seksualnost je opevana kao ogromna lepota u kojoj se stvarnost daje, kroz koju čovek stiže do neznanih svetova, dok na drugoj imamo ženu koja postaje neprijatelj, zver koja ždere srce i kinji čovekov duh. Moguće da je u svojoj strahovitoj čulnosti i samom pesniku bilo jasno da istinska strast retko postoji bez svoje druge, mračne strane i ponora u koje neretko odvlači.
“Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”
Poročnost i mrak “ukletog pesnika”
Boemski otvoren prema životu, sklon različitim porocima, Bodler je, po povratku u Pariz, nastavio da živi rasipnički, i stigao do potpune bede u kojoj je čak pokušao da izvrši samoubistvo.
Iako je obožavao apsint i opijum i “slavio” opijenost, to stanje duha koje je sposobno da čoveka odvede u raj, bio je duboko svestan svog moralnog pada. Pišući o kraju jeseni i zime, on je za njih kačio veo mraka govoreći kako obavijaju njegovu “mrtvu dušu maglovitim zastorom”. U sveopštem haosu, sopstvenu poeziju osećao je kao ispovedaonicu duše, ali on se ne kaje, svestan da kajanje ne može da iskupi greh. On “sa gorčinom slika rane svoje pesničke duše”, a njegovo zadiranje u moralne jazbine, na izvestan način, njegov je vid seosećanja sa poniženima, odbačenima.
Preteča modernizma
Osim poezije i pesama u prozi “Splin Pariza” (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. U svojim knjževnim radovima, pisao je i kako realistički postupak sagledavanja stvarnosti ne može biti adekvatan samoj prirodi umetničkog stvaranja, iz prostog razloga što je “dužnost” umetnika da iz stvarnosti izvuče ono najlepše, obasjavajući je svojim duhom. Takoreći, priroda je sama po sebi ružna, a obaveza umetnika je da kroz simbole izvuče ono najlepše iz nje, da pronađe formulu lepote.
Kao preteča modernizma, govorio je da se modernitet “sastoji u tome da se u pustinji modernog grada vidi ne samo čovekova beda i propast, već da se u tome otkrije do tada neslućena lepota”. Baš to je, čini se, radio lutajući ulicama Pariza, voleći ponižene i ugnjetvane. On rečima slika njihove patnje, već i sam umoren svojim burnim životom. Bodlerova takozvana poročnost i okrenutost bludu, na određen način, i same su bile odgovor svetu koji po takvim principima funkcioniše.
“Uvek budi pesnik, čak i u prozi.”
“Cveće zla”
Izdata (i zabranjena) iste godine kada i Floberova (Gustave Flaubert) “Gospođa Bovari” (Madame Bovary), ova zbirka pesama danas se smatra jednom od najboljih zbirki poezije u Evropi.
Kako je Bodler svojevremeno prevodio Poa (Edgar Allan Poe), od njega je preuzeo elemente mistike (mračan pejzaž koji u čitaocu budi jezu), osećanje sebe kao “ukletog pesnika” i njegovu poetsku formu (pesma kao jasno osmišljena celina, sa jasnim početkom i krajem). Kompleksnosti ovog dela ide u prilog i činjenica da je “Cveće zla” jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti, a pesme, podeljene u šest ciklusa, govore o putovanju čoveka kroz život i smrt.
Ono što je estetski najfantastičnije u njegovoj poeziji, nije lepota u svom mekom, sentimentalnom obliku, već prikazivanje života u svojoj božanstvenoj rugobi. Grotesknost koja se meša sa čarobnim idealizmom, ipak završava krikom: “Bože, ti sliko moja, proklet da si!”
“U ovu groznu knjigu uneo sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju. Istina je da ću ja napisati suprotno, da ću se svim bogovima kleti da je to knjiga čiste umetnosti.”
Poslednje godine života
Nakon abnormalnih količina opijuma, nakon sifilisa i moždanog udara, “ukleti pesnik” živeo je još dve godine.
Već sredinom devetnaestog veka njegove modernističke ideje postale su revolucionarne, a simbolizam – novi opijum za mase.
Čulan, za lepotu groznog i grozotu lepog otvoren, Bodler je uistinu bio velik, više no uklet. Ono što ga je činilo “ukletim”, bila je upravo istančana svest o sirotoj, halapljivoj telesnosti koja mu je data, i s druge strane – čistoti bića kojem je suđeno da stremi ka lepoti. Ovaj “amoralni ateista” ipak je, čini se, duboko verovao – u lepotu kao jedini apsolut, jedino ka čemu se teži i do čega se ne stiže.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
