Mihail Afanasjevič Bulgakov (Михаил Афанасьевич Булгаков) za života nije uspeo da objavi većinu svojih dela, ali se danas smatra jednim od najvećih ruskih pisaca 20. veka. Njegovo glavno delo roman “Majstor i Margarita”, jedan od najvećih romana 20. veka, objavljen je tek 26 godina posle njegove smrti.
U svom najvećem delu Bulgakov spaja satiru, fantastiku, realizam i grotesku i bavi se odnosom umetnika i vlasti
Rođen je 15. maja (3. maja po starom kalendaru) 1891. godine u Kijevu. Bio je najstarije od sedmoro dece. Otac mu je bio profesor na Teološkoj akademiji, a majka bivša učiteljica. Mihail je sa samo deset godina pročitao Gogoljev (Гоголь) roman “Mrtve duše”, koji je na njega ostavio ogroman utisak. Upisao je studije medicine, gde je sreo Tatjanu Lapa (Татьяна Лаппа), kojom se oženio 1913. godine. Po izbijanju Prvog svetskog rata, prijavio se Crvenom krstu i poslat je kao lekar na front, gde je dvaput teško ranjen. Pošto je diplomirao, preselio se sa ženom u provinciju, gde je po selima radio kao lekar.
Vratio se u rodni Kijev 1918. godine, kad je u njemu besneo rat između nekoliko sukobljenih strana – Nemaca, Crvene Armije, antikomunističke Bele garde i ukrajinskih nacionalista – koje su se neprekidno smenjivale na vlasti. Dok su se Mihailova braća borila na strani belogardejaca, on je pokušavao da obavlja privatnu lekarsku praksu. Godine 1919. mobilisali su ga kao vojnog lekara u Ukrajinsku narodnu armiju i poslali na Kavkaz, gde je oboleo od tifusa i jedva preživeo. Na Kavkazu je počeo da se bavi i novinarstvom. Po završetku građanskog rata, Bulgakovljevi roditelji, braća i sestre su emigrirali u Pariz i više ih nikad nije video.
Osamnaestogodišnji Mihail Bulgakov
Posle preležane bolesti, Bulgakov je odlučio da napusti posao lekara i postane književnik. Počeo je sa kratkim pričama koje je uspevao da objavi u novinama. Ubrzo se preselio u Moskvu, sa željom da tamo ostane do kraja života. Zarađivao je kao novinar i reporter. U Moskvi je upoznao Ljubov Belozjorskaju (Любовь Белозёрская), kojom se oženio 1925. godine, posle razvoda od prve žene.
Sredinom dvadesetih godina napisao je poznate satirično-fantastične pripovetke “Đavolijada”, “Kobna jaja” i “Pseće srce”, u kojima je na karakterističan način kritikovao sovjetsku stvarnost i obrađivao ozbiljna etička pitanja kroz komično-groteskne situacije i naučno-fantastične zaplete.
Iskustva iz perioda kada je radio kao seoski lekar Bulgakovu su kasnije poslužila za “Beleške mladog lekara”
Nedugo pošto je postao zapažen pisac, počeli su i njegovi problemi sa sovjetskom vlašću i poltronima iz sveta književnosti i teatra. Pozorišni komadi koje je pisao u to vreme nisu dobijali dozvolu za prikazivanje. Bulgakov je izložen neprekidnim kritikama i napadima drugih pisaca, direktora pozorišta i drugih javnih ličnosti. Staljin (Сталин) se sa piscem poigravao kao mačka sa mišem: lično je tražio da se zabrani Bulgakovljeva drama o užasima bratoubilačkog rata “Bekstvo”, ali mu se, sa druge strane, veoma dopala drama “Dani Turbina”, pa ju je navodno gledao čak 15 puta. Čak je i stao u javnu odbranu Bulgakova, tvrdeći da je pisac takvog kvaliteta iznad političkih odrednica.
Bulgakov se tako nalazio u ambivalentnom položaju: nije hapšen ni proteran u inostranstvo, ali su ga proglašavali antisovjetskim i reakcionarnim elementom i zabranjivali mu dela. Komadi “Ivan Vasiljevič”, “Poslednji dani (Aleksandar Puškin)” i “Don Kihot” odmah su zabranjeni, dok je drama “Molijer (Bratstvo licemera)” prikazan, ali je odmah skinut sa repertoara posle kritika u zvaničnom komunističkom glasilu “Pravda”. Satirične komedije “Zojkin stan” i “Purpurno ostrvo” doživele su veliku popularnost, ali su takođe bile izložene napadima režimskih kritičara.
“Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru...”, pisao je Bulgakov Staljinu
Do 1929. njegova dela su prestala da se štampaju i izvode. Bulgakov je u očajanju napisao pismo samom Staljinu, u kome mu je zatražio da mu dopusti ili da ode u emigraciju, ili da objavljuje svoja dela. Pisac je kasnije tvrdio da nije bio pri čistoj svesti i da nije ni hteo da pošalje pismo. Šokirao se kad je primio telefonski poziv samog Staljina, koji ga je navodno podsmešljivo upitao: “Izgleda da smo vam zaista dosadili?”, i rekao mu da će dobiti posao u Moskovskom umetničkom pozorištu (MHAT). Bulgakov je u tom pozorištu radio nekoliko godina, ali i dalje nije mogao da postavlja sopstvene komade. Pristao je da napiše dramu o Staljinovoj mladosti, pod nazivom “Batum”, ali je Staljin odlučio da i nju zabrani.
U piščevom životu je, ipak, bilo i mnogo sreće. Godine 1929. upoznao je ljubav svog života Elenu Sergejevnu Šilovsku (Елена Сергеевна Шиловская). Iako su oboje bili u braku sa drugim ljudima, zaljubili su se jedno u drugo na prvi pogled. Elena je 1932. postala njegova treća supruga i odana saradnica. Poslednje decenije života, Bulgakov je radio na svom životnom delu – romanu “Majstor i Margarita”. Elena je bila inspiracija za lik Margarite, strasne, hrabre i odane žene koja se bori za svog voljenog, neurotičnog pisca Majstora, koga su skoro uništile sitne duše i poltroni moskovske književne scene, i za njegovo genijalno delo.
Tokom 1939. piscu se naglo pogoršalo zdravlje. Prijatelji i supruga su bili uz njega tokom poslednjih dana. Teško bolestan, poslednje stranice “Majstora i Margarite” diktirao je supruzi.
“Rukopisi ne gore”: Elena Sergejevna Bulgakova sačuvala je rukopise “Majstora i Margarite” i decenijama čekala da konačno bude moguće objavljivanje ovog romana
Umro je 10. marta 1940. od nefroskleroze u 39. godini života. Bulgakovljevo remek-delo “Majstor i Margarita” najzad je objavljeno 1966. godine, zahvaljujući nešto liberalnijem duhu koji je zavladao u Sovjetskom Savezu nakon Staljinove smrti. Decenijama posle njegove smrti, Bulgakovljeva dela doživela su veliku popularnost i inspirisala druge savremene pisce. Kao i na kraju samog romana, umetnost je najzad trijumfovala.
Izvori fotografija: commons.wikimedia.org, messmatch.com, users.telenet.be, dic.academic.ru, mikhail-bulgakov.ru
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
