Da li to uspeva, pitam se? Nekako sam sklona da prihvatim sve što radi, sve što pomaže i ispunjava svrhu. Nije važno odakle smo krenuli i sa kojim motivima, ako smo se osnažili, probudili svoje potencijale, aktivirali kapacitete, otkrili da nismo bespomoćni i da imamo uticaja na oblikovanje sebe i svog života. Ako smo zadovoljni, dobro je sve što je do tog zadovoljstva dovelo – pri čemu “dobro” uopšte ne posmatram u moralnom i etičkom kontekstu dobra i zla, nego u kontekstu delotvornosti metoda.
Ali, filozofija (i praksa) koja nadilazi dobro i zlo, zahteva visok stepen svesti i samosvesti. Mislim na ono kad tako dobro poznajemo sebe, da tačno znamo koji trik treba da izvedemo da zaobiđemo, umirimo, zagasimo svoje slabosti, svoju sujetu i strahove, pa onda primenjujemo trik da bismo se osnažili i dok se proces odvija i nama postaje bolje, mi istovremeno posmatramo mehanizam trika i njegovo delovanje na nas, kao da nismo lično u to uključeni. Takav stav prema sebi i igrama ega, najviši je nivo samoobjektivnosti koji možemo da dostignemo. Svesni smo da na zaobilazan način dolazimo do onoga što nam je potrebno, da bismo bili u stanju da učinimo pravu stvar i budemo zadovoljni. Kao kad koristimo trikove u držanju dijete, da bismo izdržali, kad se svesno prepuštamo zaljubljenosti u nekoga ko nas baš i ne zanosi mnogo, zato što će nas to osećanje napuniti energijom koju nameravamo da usmerimo u svoje životne planove i projekte. Kad prihvatimo muškarca zato što želimo da rodimo decu, pa nam treba zajednica u kojoj će se to odvijati “normalno” makar za početak, dok ne vidimo da li i kako dalje možemo sami.
