Jer, bes je u stvari zdrav. On je pas čuvar koji sedi u čuvarskoj kućici graničara našeg samopoštovanja i kad se nakostreši i počne da reži, znači da smo stigli do limita svoje tolerancije. Preko granica tolerancije počinje trpljenje, a onaj ko ne želi da trpi nepravdu, laganje, nepoštovanje, mora da obrati pažnju na svoje granice i da ih očuva, inače će upasti u konflikt sa samim sobom. Bes nas tera da napravimo izbore koje ne prave oni koji sve razumeju, kojima su svačiji motivi (pa i sopstveni) sasvim jasni, izbore ispod nivoa svoje časti – da nekoga drndamo, da mu prebacujemo, da ga izlažemo dejstvu besa, da ga ogovaramo i da se svetimo. Da se loše osećamo što to radimo. Da ne znamo kako da sačuvamo granice samopoštovanja, da presečemo i prekinemo odnose i da onda patimo zbog toga što nismo umeli da se izborimo, da pronađemo razumno, civilizovano, miroljubivo i konstruktivno rešenje.
Ali u besu takođe možemo da pronađemo svoje dostojanstvo, da zahtevamo ono što nam pripada i da to možda i dobijemo, jer nas ljudi ozbiljnije shvataju kad smo besni i kad zastupamo sebe.
