Anksiozne osobe ponekad prijavljuju doživljaj buke u sopstvenoj glavi – u njoj vri kao u košnici, najcrnji scenariji stvaraju hučeći vrtlog, strah tutnji poput zemljotresa, a piskutavi glas racionalnog i logičnog uma pokušava da ih nadjača i organizuje ih. Osoba pokušava da se odbrani od te buke, da je priguši i utiša, na razne načine. Plakanjem, slušanjem muzike, bilo kakvim poslom koji bi joj skrenuo pažnju, a koji nema ni snage ni volje da obavlja.
Anksiozna osoba se oseća izolovano i nepovezano, ona zna da je drugi ne shvataju ozbiljno i da pokušavaju da je uteše, negirajući njeno stanje i ubeđujući je da nema zbog čega da strahuje i da nema razloga da se tako oseća – a to je upravo ono najgore i ono što je najteže shavititi. Da, anksiozna osoba je svesna da nema razloga da se tako oseća, ali ona se tako oseća i ne možete je ubediti da prestane, jer kad bi mogla, prestala bi.
Iako je stanje stresa i preterane osetljivosti, anksioznost je istovremeno stanje otupelosti. To je osećaj duševnog tereta, nesagledivog tovara problema i loših ishoda, loših iskustava iz prošlosti i još gorih mogućnosti u budućnosti, koji gutaju svaku životnost i entuzijazam.
Pored svega iracionalnog zbog čega strepi, anksiozna osoba se plaši svog stanja – ona posmatra kako joj razum, samopouzdanje i logika klize i izmiču, ona ludi i ne može da se zaustavi. U pokušaju da se izbori sa tim stanjem, doživljava napade tahikardije, koji je još više plaše i iscrpljuju.
Anksiozna osoba oseća se paralizovano – ne može da preduzme nešto što je za nju dobro, iako zna da bi trebalo. Ne može da se natera na konstruktivnu akciju, jer je dovoljan napor da natera sebe da ustane iz kreveta i ne može da razmišlja dalje od toga da nekako pregura dan.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
