Prvi deo možete pročitati ovde.
Dobro odelo i beskprekoran akcenat – sve bliže vremenu foliranja
XX vek je vek promena, pa je tako čak i ovo društvo rituala počelo da se menja. Zbog svetskog rata i ekonomskih potresa bilo je manje posluge i manje velikih kuća. Vile na londonskom Park Lejn-u srušene su i umesto njih su podignute zgrade sa stanovima. Održavanje kuća izvan grada postalo je preskupo i bilo je gotovo nemoguće naći poslugu za njih. Ipak, i pored svega, između dva svetska rata u Britaniji je došlo do ponovnog uspostavljanja bogatstva i ukusa i novog, modernog shvatanja pojma POSH stila.
Dvadesetih godina prošlog veka su o džentlmenu sudili po cigaretama koje je nudio dami – turski ili virdžinija duvan. A dama bi se dokazivala preko kineskog ili indijskog čaja koji je nudila svojim gostima posle podne. Bilo je to zlatno doba za putovanja. Kada je Noel Kauard 1929.godine putovao po Dalekom Istoku, nosio je dvadeset dva kofera i – gramofon. Arbitri ukusa, Noel Kauard i Sesil Biton, obojica poreklom iz porodica srednje klase nastanjenih u londonskom predgrađu, bili su predstavnici novog pojma klasne pokretljivosti. Možda je britansko društvo bilo sputano svojim krutim sistemom klasa, ali je unutar tog sistema bilo veoma lako kretati se iz jedne klase u drugu, ukoliko na sebi imate pravo odelo i govorite pravim akcentom!
Kako biti posh u vremenu jednakosti?
Posle Drugog svetskog rata, Britanija obraća više pažnje na druge kulture i kuhinje, kao i na evropski stil života, i tako je zahvaljujući ličnostima poput Elizabet Dejvid i Terensa Konrana, razvijena i nova svest o jelu i dizajnu, izražena više nego ikad ponuđenom robom. U jednom, prividno društveno izjednačenom svetu, kupovina kuhinjskog posuđa i nameštaja u “Habitatu” (osnovan 1964) ili odeće kod “Bibe” (robna kuća u Kensingtonu otvorena 1972) proizvela je novu vrstu POSH stava. Sve masovnija putovanja avionom tokom poslednjih ratnih godina takođe su doprinela promeni pojma POSH. Šezdesetih i sedamdesetih godina gotovo svako je mogao da ide na krstarenje po Sredozemlju, po Karibima, ili da odleti u neki sasvim nepoznat kraj. Zbog toga novi označitelj klasne pripadnosti nije bila samo destinacija već i način putovanja. Ako je dozvoljen samo jedan komad ručnog prtljaga, onda i ta mala torba treba da ispriča što više o vama i onome što želite da se o vama zna.
U posleratnim godinama došlo je do preusmeravanja na mladalački stil života, ali je plemstvo i dalje ostalo vezano za svoje klubove, a srednje i radničke klase i dalje su se trudile da oponašaju “bolje od sebe”. Uske pantalone i kaputi sa somotskim okovratnicima, koje su pedesetih godina nosili “Tedi bojs”, ličili su na edvardijansku uniformu građanskih oficira iz više klase. Lične POSH sitnice i dalje će biti obeležje stila. Šezdesetih godina je u Karnabi Stritu lansirana moda vojne uniforme Britanske Imperije – bio je to podsmešljiv naklon viktorijanskom dobu. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina probudila se nostalgija za svetom od pre Drugog svetskog rata, što je u suštini bila retro-evokacija nekadašnjeg POSH stila – u muzičkom filmu “Chittz Chittz Bang Bang” (1968), nalazi se čak i numera koja se zove POSH, neka vrsta počasti već izbledelim obeležjima Imperije.
Što su bili dalje od izvornog otelotvorenja POSH stila, Britancima je bilo sve više stalo da ga ponovo ustanove kao nacionalno obeležje. Stil princeze Dajane je osamdesetih godina bio otelotvorenje pojma POSH – od “The World of Interiors” do pohabanog šika iz “Hello”!
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
