Ono što treba da razumeš o muškarcima, jeste da oni ne razmišljaju o obavezivanju i posvećenosti dok ne moraju. Oni ulaze u vezu, osećaju se dobro i posvećenost se dešava. To je rezultat, posledica, a ne cilj. Muškarci (uglavnom) ne razmišljaju o emocijama. Ako se sada oseća dobro pored tebe, on će želeti da bude pored tebe. U tom smislu, oni su prirodniji i fokusiraniji na sadašnji trenutak, koji ženama ume da promakne u zamišljanju budućosti, očekivanjima i brizi zbog onog što žele ili ne žele da dođe.
Muškarci se uključuju i posvećuju polako. Ne razmišljaju o tome šta žele od veze i kuda to treba da ih odvede, nego uživaju u društvu žene koja im prija. Raskorak nastaje kad žene “ubrzaju” i htele bi da znaju na čemu su i imaju utisak da nešto nije u redu i više ne mogu da se opuste, jer im je potrebno da se on “izjasni”, da odnos leveluje, pre nego što je muškarac spreman da uopšte razmišlja o nekom prelasku na sledeći nivo i šta to u stvari znači. Očekivanja i napetost kvare baš ono što njemu najviše prija i zbog čega želi da bude sa tobom. I to je onaj momenat kad muškarac počinje da sumnja, da se oseća sputano, da se izvlači, da oseća kao da ona želi da ga “uhvati”, “uzme pod svoje” zbog čega se distancira i povlači.
Na kraju, muškarac ne bira svesno da se obaveže i posveti. On to čini, zapravo, to se nekako desi, kad on shvati da ga ta žena ispunjava na način na koji ga niko i ništa drugo ne ispunjava i da se pored nje oseća kompletno, onako kako se nikad ne bi osećao da je sam i slobodan.
