Dopusti da te tuga isceli
U procesu lične unutrašnje transformacije u svesno biće, dopuštanje i proživljavanje tuge spada u početne korake. Tuga nas direktno povezuje sa našim bićem, navodi nas da odbacimo svako pretvaranje i ogolimo dušu – u tuzi smo ranjivi i ne pokušavamo da se zaštitimo. Ali ako to radimo, ako dugotrajno potiskujemo tugu, postaćemo hladni i “odsečeni” i sva ranjivost će se nalaziti u središtu našeg bića. Bićemo nestabilni, nesrećni i uplašeni da neko ne otkrije koliko smo slabi. Potisnuta tuga traži da bude primećena i uvažena, pritiskujući nam grudi svojim teretom i probadajući srce – naše fizičko srce zaista jeste središnji organ naših osećanja i ono strada se od tih osećanja branimo. Ako je pustimo i osvestimo i dozvolimo sebi da tugujemo, naše unutrašnje povrede će se isceliti i bol će vremenom uminuti, a mi ćemo postati nežniji, empatičniji i biće nam lakše da razumemo sebe i druge.
Snaga ljutnje i besa
Teško je nositi se sa ljutnjom. Mnogi ljudi ne znaju kako da je izraze, a da ne ugroze odnose, pa je potiskuju, jer je tako najbezbednije. Ljutnja stvara naboj koji nas tera na akciju, pa se zato “praznimo” mahnitom aktivnošću, ili “zatrpavamo” hranom i drugim sadržajima. Potisnutu ljutnju i strah da od nje ne “puknemo” i postanemo nekontrolisano čudovište, često okrećemo ka sebi i pretvaramo je u osećanje krivice i oštru samokritiku. Svađanje sa samim sobom iscrpljujuće je i samodestruktivno. Bolje je u besu odbrusiti nekome, nego se pretvarati da je sve u redu. Ako iskoristimo navalu energije koju ljutnja uzrokuje, umesto da je potiskujemo i umirujemo, možemo od besa stvoriti saveznika, pogon za akciju i odbranu svojih prava, traženje onoga što nam pripada i što je pravedno.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/shtanskaya_photo
Brankica Milošević
